Blog
Sedam duhovnih istina koje je teško progutati
Duhovni put nikada nije lak, iako mnogi žele da poveruju da jeste. Ljudi često zamišljaju da je duhovnost tišina, miris tamjana, meditacija u savršenom položaju i osećaj beskrajne lakoće, ali istina je da nas duhovnost vodi pravo u srce bola koji smo godinama pokušavali da zaboravimo. Ona nas ne pita da li smo spremni, već nas suočava sa istinama koje ne možemo uvek progutati lako, jer nas bole, jer nas razgolićuju, jer skidaju slojeve koje smo godinama pažljivo gradili kako bismo se zaštitili.
Dugo sam i sama bežala od tih istina. Pravila sam krugove oko njih, nadala se da će ih neko drugi rešiti umesto mene, verovala da je dovoljno ako čitam knjige i idem na seminare, a u dubini sam znala da će istinski mir doći tek kada ih pogledam u oči. Kada sam konačno pristala da ih prigrlim, iako su me bolele i činile da se osećam ogoljeno i ranjivo, tada sam počela da živim u lakoći.
Postoji sedam istina koje sam naučila da prepoznam, sedam kamenova spoticanja koji se mogu pretvoriti u temelje. Kada ih jednom prihvatiš, tvoj život nikada više neće biti isti. Biće izazovno, biće trenutaka kada ćeš poželeti da odustaneš, ali iza svake od njih stoji sloboda i izobilje koje ne možeš pronaći na nijedan drugi način.
1. Mi smo odgovorni za sopstveno isceljenje
Ovo je istina od koje najviše bežimo. Želimo da verujemo da će nas spasiti partner, da će doći učitelj koji će nam pokazati sve odgovore, da će nam dete, posao, pa čak i putovanje doneti isceljenje. Uvek gledamo napolje, jer je tako lakše, jer je suočavanje sa sobom najteže, ali istina je da niko ne može da preuzme odgovornost za našu bol. Može neko da nas prati, da nas podrži, da nam pruži ruku dok padamo, ali niko ne može da prođe kroz vatru umesto nas.
Ja sam dugo čekala da me neko spasi. Čekala sam da partner prepozna moje rane i izleči ih. Čekala sam da učitelj ima rešenje za moj nemir. Čak sam i kroz majčinstvo tražila izlaz, verujući da će ljubav prema detetu biti dovoljna da zaleči sve ono što sam nosila iz detinjstva, ali onda sam shvatila da niko neće doći da mi popravi pukotine. Niko osim mene.
I tu je nastao prvi lom. Tada je postalo jasno da preuzeti odgovornost znači prestati kriviti roditelje, prestati očekivati od partnera, prestati čekati da život sam popravi ono što sam dugo gurala pod tepih. Od tog trenutka sve je postalo drugačije. Teže, jer više nije bilo koga da optužim, ali i lakše, jer sam konačno dobila slobodu, jer ako je na meni, onda je i u mojim rukama.
Iskustvo posta mi je tu pomoglo najviše. Kada ostaneš sama sa sobom, bez hrane, bez bežanja u ukuse i osećaje sitosti, ostaneš oči u oči sa svim onim što si skrivala. Tada shvatiš da tvoje telo zna kako da se isceli, ali mu moraš dati prostor. Tada shvatiš da tvoje srce zna kako da oprosti, ali moraš prestati da ga gušiš starim pričama.
2. Ljubav nije posedovanje
Mnogi od nas su naučeni da ljubav znači imati nekoga, držati ga čvrsto, obezbediti da nikada ne ode i da nam zauvek pripada. Učeni smo da ljubav meri svoju snagu kroz posesivnost i strah od gubitka. U detinjstvu smo možda gledali roditelje koji su ostajali zajedno ne zato što je među njima bilo poverenja i slobode, već zato što su mislili da je ljubav obaveza, dužnost i zajednički kavez. Tako smo naučili da ljubav znači kontrolu, a ne slobodu.
Istina je mnogo teža za progutati. Ljubav nikada nije posedovanje. Ljubav ne znači vezati nekoga, već ga pustiti da bude svoj. Ljubav ne znači da je neko tu jer mora, već zato što želi. Kada to zaista shvatiš, srce ti se istovremeno slomi i oslobodi. Slomi se jer prestaješ da grčevito držiš, a oslobodi jer prestaješ da se bojiš da ćeš izgubiti.
Moja priča je najbolji dokaz za to. Dugo sam verovala da će ljubav opstati ako je dovoljno jaka da me zadrži, ako je partner spreman da ostane pored mene uprkos svemu, ali kada smo se rastali, kada sam ostala sama sa Lučom, suočila sam se sa sopstvenim strahovima. Pitala sam se: „Da li to znači da ljubav više ne postoji, da li to znači da je sve bilo uzalud?“
Onda sam shvatila da ljubav može opstati i kad ljudi više nisu zajedno. Ljubav ne prestaje zato što se odnos promenio. Ljubav ostaje u svakom osmehu deteta, u svakom trenutku zahvalnosti što sam provela deo života sa osobom koja mi je dala dar majčinstva. Ljubav nije prestala da postoji, samo je prestala da bude kavez.
Učila sam da pustim, da pustim očekivanja, da pustim ideju o tome kako ljubav mora da izgleda i tek tada sam shvatila šta znači voleti. Ne držati i ne posedovati, već voleti toliko da dozvoljavaš drugome da bude svoj i sebi da budem svoja.
3. Tvoji trigeri su tvoji učitelji
Koliko puta si se iznervirao/la kada te neko prekine u razgovoru, kada ti neko ospori znanje, kada primeti nešto što si pokušao/la da sakriješ, kada osetiš da nisi dovoljno viđen/a, dovoljno voljen/a, dovoljno cenjen/a. Tada se u telu pojavi vatra, u stomaku stezanje, u grudima gorčina. To su tvoji trigeri. Oni deluju kao neprijatelji, kao napadi spolja, ali istina je da svaki od njih dolazi da ti pokaže gde si još ranjen/a, gde tvoja priča još nije završena, gde tvoja duša još traži isceljenje.
Dugo sam se pitala zašto me određene reči ili postupci toliko pogađaju. Zašto sam mogla da se rasplačem zbog jedne primedbe, zašto sam danima nosila težinu pogleda punog osude, zašto sam bežala od ljudi koji su me podsećali na ono što nisam želela da vidim u sebi. Sve dok nisam shvatila da su upravo ti trenuci bili moji učitelji. Da ono što me najviše trigeruje zapravo najviše govori o meni.
Moj najveći učitelj bila je kritika. Kada bi mi neko rekao da nisam dovoljno dobra, u meni bi se probudio bes, a iza tog besa stajala je bol. Bol deteta koje je slušalo kritike, koje je naučilo da nikada nije dovoljno, koje se borilo za svaku mrvicu priznanja. Svaki put kada bih se suočila sa kritikom, vraćala bih se u tu priču, ali svaki put kada sam odlučila da ostanem sa tim osećajem i pogledam ga, otkrivala sam da zapravo mogu da izlečim deo sebe koji je i dalje čekao da bude prihvaćen.
Kada neko probudi tvoju ljubomoru, to je prilika da vidiš gde si još uvek u strahu da nisi dovoljno vredan/na. Kada te pogodi tuđa sloboda, to je znak da i sam/a žudiš za oslobađanjem. Kada te povredi nečija ravnodušnost, to je poziv da sam/a sebi pružiš pažnju koju tražiš spolja.
Ja sam naučila da triger nije kazna, već lekcija. Onaj ko me trigera možda i ne zna šta je pokrenuo u meni, ali moja duša zna. Zato, svaki put kada ostanem sa tim osećajem, bez bežanja, postajem slobodnija.
4. Privlačiš ono za šta si spreman/na, ne ono što želiš
Jedna od najtežih istina za prihvatiti jeste da život ne odgovara na naše želje, već na našu spremnost. Možemo želeti mir, a i dalje živeti u haosu. Možemo želeti ljubav, a i dalje privlačiti partnere koji nas ostavljaju praznima. Možemo želeti novac i sigurnost, a i dalje ostajati u strahu i osećaju oskudice. Želja sama po sebi nije dovoljna, jer univerzum ne odgovara na reči i snove, već na energiju koju nosimo i granice koje smo spremni da pomerimo.
Dugo sam želela ljubav. Toliko snažno da sam mislila da će moja želja biti dovoljna da je prizove, ali sve što sam dobijala bili su odnosi koji su odražavali moju nespremnost. Privlačila sam partnere koji nisu mogli da mi pruže ono za čim sam žudela, jer ni sama nisam bila spremna da dam sebi to što sam tražila. Dok sam želela ljubav, ali se bojala slobode, dobijala sam odnose puni kontrole. Dok sam želela sigurnost, ali sam nosila rane iz detinjstva, dobijala sam odnose puni nesigurnosti i nestabilnosti.
Istina je da želja bez unutrašnje spremnosti ostaje prazna. Privlačiš ono za šta si vibracijski usklađen/a. Ukoliko duboko u sebi veruješ da nisi dovoljno vredan/na ljubavi, tvoje želje za ljubavlju uvek će nailaziti na prepreke. Ukoliko veruješ da je novac težak i da dolazi samo kroz borbu, tvoja želja za izobiljem uvek će završavati u oskudici. Ukoliko veruješ da je mir nedostižan, svaka tvoja želja za tišinom završiće u buci.
I to je istina koja boli, jer ona nas suočava sa činjenicom da nismo žrtve slučaja, već da učestvujemo u svemu što privlačimo. Kada sam to shvatila, osetila sam istovremeno bol i oslobađanje. Bol jer sam priznala sebi da sam sama sebe držala u obrascima, ali i oslobađanje jer sam znala da ako zavisi od mene, onda imam moć da to promenim.
Život ti ne daje ono što želiš, život ti daje ono što si spreman/na da nosiš. Želiš ljubav? Pripremi srce da voli i sebe. Želiš novac? Oslobodi uverenja o oskudici i otvori se da primaš. Želiš mir? Nauči da ostaješ u tišini sopstvenih misli. Kada se uskladiš iznutra, tada će se tvoje želje poklopiti sa onim što ti dolazi.
5. Biti spiritualan ne znači biti u zoni komfora
Mnogi ljudi imaj iluziju da duhovnost donosi samo mir, tišinu i večnu lakoću. Da jednom kada zakoračimo na taj put, sve postaje jednostavno, prijatno i mekano, ali duhovnost nije bekstvo od bola, već susret sa njim. Ona nije život u stalnoj harmoniji, već hrabrost da uđemo u nelagodu, da pogledamo u svoje strahove i da se suočimo sa onim od čega smo godinama bežali.
Sećam se koliko sam i sama verovala da će rad na sebi značiti kraj patnje. Mislila sam da ću ako dovoljno meditiram, pišem i praktikujem post, doći do mesta gde će sve biti lagano i gde neću morati da osećam težinu, a onda sam shvatila da istinski rast dolazi tek kada zakoračimo van sopstvene zone komfora.
Duhovnost te vodi ka suočavanju. To je trenutak kada zatvoriš oči i pogledaš pravo u svoje rane, u svoja uverenja, u sve one delove sebe koje si pokušavala da sakriješ. To je trenutak kada te meditacija ne uspava, već probudi bol koji si potiskivala. To je trenutak kada ti post ne daje samo lakoću u telu, već izbaci na površinu sve ono što si hranom pokušavala da zakopaš.
Moj rast se nikada nije dogodio u udobnosti. On se uvek rađao u krizama, u trenucima kada mi je telo drhtalo od straha, kada sam ostajala sama i mislila da neću izdržati. Duhovnost je proces skidanja slojeva, a svaki sloj koji odlazi boli, jer se vezujemo za iluzije koje nestaju.
6. Tvoj ego će se boriti za život čak i tokom duhovnog buđenja
Ego voli da veruje da je centar sveta, voli da gradi zidove, voli da misli da je gospodar naših odluka i naših odnosa. On je poput tvrdoglave senke koja se ne odvaja lako, čak ni onda kada zakoračimo na put duhovnog buđenja. Mnogi misle da će kada se „probude“ njihov ego nestati, da će odjednom živeti samo u miru, tišini i ljubavi, ali ego nikada ne umire tek tako, on se bori, često i jače nego ikada.
Sećam se kada sam počela da osećam prave pomake u svom životu, kada sam ušla dublje u post, kada sam prestala da tražim spas u drugima i kada sam se povezala sa sobom na način na koji nikada nisam pre. Osetila sam lakoću, osetila sam mir, ali odmah nakon toga pojavio se glas koji mi je šaputao da to ne može trajati, da nešto nije u redu, da ću opet pogrešiti, da ne zaslužujem sve što osećam. To je bio moj ego, uplašen da će izgubiti kontrolu.
Ego se ne bori samo rečima sumnje. On koristi sve naše slabosti, podseća nas na stare obrasce, vraća nas u stare rane, pokušava da nas ubedi da nismo dovoljno jaki, dovoljno vredni, dovoljno sposobni i tu mnogi ljudi greše misleći da su nazadovali. Ustvari, nisu nazadovali, već su samo naišli na otpor ega, na prirodnu reakciju onoga što se boji smrti.
Kada kreneš putem duhovnog buđenja, tvoj ego će želeti da se drži za sve što poznaje. On će te gurati u stare priče, u stare odnose, u stare strahove. On će te podsećati na ono što ti je nekada pružalo sigurnost, makar to bila i patnja, jer za ego je poznata patnja sigurnija od nepoznate slobode.
Međutim, istinska snaga nije u borbi protiv ega, već u tome da ga posmatraš i da shvatiš da nije tvoj neprijatelj, već samo glas koji pokušava da te zaštiti na svoj nespretan način. Kada naučiš da ga posmatraš sa distance, da mu kažeš hvala i da nastaviš dalje bez da mu veruješ slepo, tada tvoj ego prestaje da upravlja tvojim životom.
Zato, ako misliš da je tvoj put ka sebi samo prijatan, seti se da se cvet ne rađa bez pucanja semena, odnosno da ni ti ne možeš postati ono što jesi, a da ne prođeš kroz nelagodu otpuštanja i rađanja.
7. Možeš biti duhovan, a da i dalje imaš traume
Jedna od najvećih zabluda na putu duhovnosti jeste verovanje da buđenje briše sve rane, da osvešćenost znači kraj bola i da ćeš jednom kada se osvestiš živeti život bez ijedne senke, ali život nije takav, i duhovnost nije beg od ljudskog iskustva. Možeš biti duhovan/na, duboko povezan/a sa sobom i izvorom, a i dalje nositi u sebi traume koje te podsećaju odakle dolaziš i šta je tvoje putovanje.
Moje najdublje isceljenje nije nastalo kada su moji ožiljci nestali, već kada sam prestala da ih skrivam. Kada sam prihvatila da deo mene zauvek nosi sećanja iz detinjstva, trenutke napuštanja, trenutke bola, trenutke u kojima nisam bila viđena. Kada sam prestala da pokušavam da ih obrišem i počela da ih volim, tada sam prvi put osetila šta znači prava sloboda.
Duhovno putovanje ne briše tvoju ljudskost. Ne pretvara te u nekoga ko nikada ne plače, ko nikada ne oseća strah, ko nikada ne oseti bes. Uči te da kroz sve to prolaziš sa svešću, sa otvorenim srcem, bez skrivanja i bežanja. To znači da možeš da se suočiš sa svojim traumama i da znaš da te one ne definišu, da možeš da ih posmatraš kao deo puta, a ne kao prepreku koja te zauvek sputava.
Često mi pišu žene koje se osećaju razočarano jer misle da su zakazale čim se ponovo aktivira neka stara rana. Kažu: „Mislila sam da sam to prevazišla, a sada sam opet u tome.“ Tada im kažem: „Nisi se vratila unazad. Samo se tvoja duša vraća na isto mesto da bi ga osvetlila iz drugačijeg ugla.“
Možeš biti u duhovnom rastu i istovremeno ranjen/a. Možeš živeti u lakoći i istovremeno osećati trenutke težine. Možeš biti slobodan/na, a da i dalje imaš dane kada ti se čini da si zarobljen/a. To nije nikakav neuspeh, već je ljudskost. Kada prihvatiš tu istinu, prestaješ da se boriš protiv sebe i počinješ da živiš u izobilju, jer izobilje nije savršenstvo, već celovitost.
Na kraju, sve ove istine koje izgledaju toliko teške na prvi pogled, postaju naši najdragoceniji vodiči kada ih prihvatimo. Tek kada prestanemo da se borimo sa onim što jeste, možemo da otvorimo prostor za ono što želi da dođe.
Osho je jednom rekao: „Život počinje tamo gde se završava tvoja zona komfora.“ Upravo tu počinje i naša sloboda, tamo gde prestajemo da se skrivamo iza starih uverenja i gde biramo da koračamo u lakoći.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs