Blog
Zahvalnost kao imperativ slobode
Postoje trenuci u životu kada se uhvatimo kako brojimo sve ono što nam nedostaje, sve ono što nismo stigli, koliko nam je ostalo do cilja koji smo postavili, koliko je još puta potrebno da se dokažemo, zaslužimo i izborimo da bismo se osećali dovoljno. I dok tako brojimo nedostatke, zaboravimo da primetimo ono što već jeste tu, ono što je već stiglo, ono što nas već okružuje kao dar koji dišemo svakog dana. Tada zaboravljamo je ono dah u grudima, voda koja nas umiruje, dete koje nam se osmehuje, prijatelj koji nas pozove baš kad mislimo da smo sami.
Zahvalnost menja sve. Ne zato što rešava spoljne okolnosti preko noći, već zato što menja prostor u nama, menjajući pogled sa onoga što nedostaje na ono što već nosimo. Kada je negujemo, zahvalnost otvara vrata unutrašnje lakoće i tada prestajemo da jurimo i dokazujemo, a počinjemo da primamo i živimo. Zahvalnost je magnet koji privlači izobilje jer se energija u nama podiže, a iz tog mesta dolazi sve što nam je potrebno.
Seti se kada si poslednji put zastao/la i rekao/la sebi da si zahvalan/na za sopstveno postojanje, za to što si ovde, u ovom telu, u ovom trenutku. To je onaj momenat kada shvatiš da nisi sam/a, da nisi zaboravljen/a, da tvoje putovanje ima smisla i da sve što dolazi već ima svoj razlog i vreme. I baš tada, u tom trenutku, tvoj život se preobražava. Nije se spolja sve promenilo, nego je tvoja unutrašnja vibracija pronašla novu melodiju.
Nauka iza zahvalnosti
Često mislimo da je zahvalnost samo topao osećaj u srcu, ali ona je mnogo više od toga, jer menja hemiju našeg tela, utiče na način na koji naš mozak obrađuje informacije i usmerava našu pažnju. Kada svesno negujemo zahvalnost, naše misli počinju da se vezuju za ono što je dobro, a ne za ono što nam nedostaje. Tada se aktiviraju centri u mozgu koji proizvode dopamin i serotonin, hormone koji nas smiruju i podižu, dajući nam osećaj radosti i smisla.
Ljudi koji svakodnevno praktikuju zahvalnost imaju jači imunitet, otporniji su na stres i brže se oporavljaju od bolesti. Njihovo srce kuca mirnijim ritmom, spavaju dublje, a nivo anksioznosti i depresije se smanjuje. Naši preci nisu znali za ove termine, ali su intuitivno osećali da molitva zahvalnosti pre obroka, ili mirno zatvaranje dana sa rečima hvale i priznanja životu, menja našu unutrašnju snagu i povezanost sa sobom.
Zahvalnost menja i našu percepciju sveta. Kada ujutru zapišemo tri stvari na kojima smo zahvalni, naš mozak se tokom dana usmerava da pronalazi još razloga da potvrdi taj osećaj. Na taj način počinjemo da filtriramo stvarnost na drugačiji način. Umesto da vidimo prepreke, vidimo prilike. Umesto da se hvatamo za reči kritike, čujemo i one reči podrške koje bismo u suprotnom prevideli.
Na duhovnom nivou, zahvalnost je kao molitva u kojoj priznajemo da već jesmo bogati, da već jesmo voljeni, da već jesmo podržani. Kada kažemo hvala, mi zapravo potvrđujemo da smo spremni da primimo još. Kao da otvaramo vrata kroz koja izobilje može da uđe, jer izobilje nikada ne dolazi tamo gde postoji uverenje da ništa nije dovoljno.
Zahvalnost i izobilje
Kada govorimo o izobilju, mnogi odmah pomisle na novac, materijalnu sigurnost, luksuz i sve ono što dolazi spolja, ali istina je da izobilje u svojoj suštini nije spoljašnja kategorija, već unutrašnje stanje. Možemo imati sve što smo želeli, pa i dalje osećati prazninu i nesigurnost. Takođe možemo imati vrlo malo, a osećati se bogato i mirno. Ono što pravi razliku nije količina stvari koje posedujemo, već sposobnost da budemo zahvalni na onome što već jeste u našem životu.
Zahvalnost nas vodi u izobilje jer nas oslobađa od iluzije da uvek moramo juriti sledeće dostignuće, sledeću cifru na računu ili sledeći dokaz da smo vredni. Kada se zaustavimo i pogledamo ono što već imamo, mi ulazimo u frekvenciju obilja i tada počinjemo da privlačimo još. To je zakon energije: ono na šta usmeravamo pažnju raste. Ukoliko pažnju držimo na nedostatku, nedostatak se uvećava, a ako je usmerimo na darove koje već nosimo, oni se šire i umnožavaju.
Sećaš li se trenutka kada si ušao/la u prostoriju i zahvalio/la u sebi na tome što si zdrav/a, što možeš da stojiš, što možeš da dišeš, što imaš telo koje ti dozvoljava da hodaš, vidiš, čuješ? To je trenutak u kojem tvoje srce kuca u zahvalnosti i privlači okolnosti koje potvrđuju da si podržan/a. Možda ćeš sresti nekoga ko ti ponudi rešenje baš za ono što ti je trebalo, možda će ti stići neočekivan novac, možda ćeš osetiti da te unutrašnji mir nosi iako spolja nema promena. To je snaga zahvalnosti.
Obrasci iz detinjstva i blokade zahvalnosti
Kada se osvrnemo na detinjstvo, možemo primetiti koliko su duboko usađeni obrasci koji nas udaljavaju od zahvalnosti. Mnogi od nas su rasli u porodicama u kojima se stalno govorilo da treba više, da nismo dovoljno učinili, da se uvek može bolje. Umesto da čujemo reči podrške, češće smo slušali kritike, poređenja i opomene. Naučeni smo da vrednost merimo kroz ocene, ponašanje i poslušnost, a ne kroz to ko zaista jesmo.
U takvom okruženju zahvalnost se retko učila. Umesto da budemo vođeni da zastanemo i kažemo hvala za ono što imamo, češće smo bili gurani da težimo onome što nedostaje. Naučeni smo da gledamo šta imaju drugi, koliko su uspešniji, lepši ili vredniji, i u tom večnom upoređivanju gubili osećaj da je ono što nosimo dovoljno.
Kada je zahvalnost odsutna, javlja se osećaj stalnog manjka. U telu se taloži nemir, u mislima stalno kruži pitanje kada će doći više, a u srcu se stvara rana osećaja nedostatka. Takva rana kasnije u odraslom životu prerasta u unutrašnje sabotere koji nas guraju da jurimo, dokazujemo, trudimo se preko granica, umesto da stanemo i osetimo da smo već vredne.
Kritika i upoređivanje iz detinjstva naučili su nas da nije dovoljno biti ono što jesmo, a zahvalnost nas uči da je upravo ono što jesmo najveći dar. Kada počnemo da raskidamo te stare obrasce i vraćamo sebi sposobnost da budemo zahvalni, tada počinjemo i da rastvaramo zidove koji su nam u detinjstvu rečeni kao istine, a koji su zapravo bili samo strahovi drugih ljudi…
Kada zahvalnost postane naša dnevna praksa izobilje počinje samo da otvara svoja vrata. Najjača energija privlačenja izobilja je upravo jutarnja energija. Kada odmah po ustajanju uzmemo trenutak za sebe i iskoristimo ga da se zahvalimo za tri, možda naizgled, bezazlene stvari, naša vibracija se podiže na više frekvencije i tada otvaramo vrata prilikama, radosti, osmesima. Zahvalnost je poput ključa koji otvključava svaku bravu. Dokle-god se ključ nalazi u našim rukama, imaćemo sposobnost da zatvorimo i zaključamo vrata onoga što nam u životu ne služi.
Vežbe zahvalnosti
Pismo zahvalnosti
Uzmi papir i napiši pismo zahvalnosti osobi koja ti je obeležila život. Ne moraš to pismo nikada poslati. Možda ćeš ga napisati roditelju, detetu, prijatelju, nekome ko te povredio, ili čak samoj sebi. Piši bez filtera, samo pusti da reči izlaze. Kada završavaš, oseti olakšanje u grudima i znaj da si time otvorio/la novo mesto za ljubav u sebi.
Zahvalnost izazovu
Sledeći put kada se nađeš u teškoj situaciji, zastani i pitaj se: „Na čemu sam zahvalan/na u ovom iskustvu?“ Možda ćeš u početku misliti da nema ničega, ali kada dovoljno dugo ostaneš sa tim pitanjem, pojaviće se odgovor. Možda si zahvalan/na jer si postao/la hrabriji/ja, jer si otkrio/la koliko možeš da izdržiš, jer si shvatio/la ko su ljudi koji su zaista tu. Zahvalnost izazovu pretvara bol u lekciju, a lekciju u unutrašnju snagu.
Ove vežbe možeš raditi povremeno, kada osetiš potrebu da obnoviš veru u život, ili kao deo mesečnog rituala, naročito u vreme Mladog Meseca kada se seju namere. Zahvalnost tada postaje seme koje će niknuti u vreme kada bude najpotrebnije…
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs