Blog
Balkanski muškarac / majstor za sve
Portret balkanskog muškarca – snalažljivog, ponosnog i srčanog. Mešavina traume, humora i časti koja oblikuje njegovu neukrotivu dušu.
Na ovom tlu, koje pamti i pre nego što su hroničari počeli da zapisuju, rađali su se muškarci čije su ruke bile hrapave od zemlje, ali duše meke od ćutanja koje su morali da nose. Tu gde se Nebo ne prelama, nego grmi i gde se Sunce ne spušta polako nego kao mač, vekovima se stvarao jedan poseban sloj čoveka. Balkanski muškarac.
Njegov život nije počinjao rođenjem, već nastavkom nečijeg preživljavanja. U njemu je uvek bilo nešto nasleđeno, neki nedostatak dede koji se nikada nije vratio iz rata, strah majke koji nikada nije smela da izusti, pogled oca koji ćuti više nego što govori i sve to što je pre njega postojalo, sabilo se u njegovim plećima, u njegovom hodu i u njegovoj rečenici – Ma, lako ćemo to. –
A ništa, zapravo, nije bilo lako…
Odrastao je na nesigurnosti, na granicama koje su se pomerale češće nego godišnja doba, na izobilju trenutne gladi i ljubavi koju nije znao da pokaže, ali ju je uvek imao. Na Balkanu se muškarac nije učio da govori o bolu, nego da ga nosi. Da ga pretvara u rad, u šalu, u pesmu, u rakiju, u zid koji sam zida i na kraju ostaje sam da se nasloni na njega.
Balkanski muškarac je, zapravo, svedočanstvo istorije i svaki njegov pokret nosi duboko urezani trag nečega što je moralo da se preživi. Kada mu pogled zaluta daleko, znajte da ne gleda neku daljinu, nego je zamišljen u svojim sećanjima. Sećanje na nacije koje su se dizale i padale, strepnju u očima svojih predaka, na žene koje su čekale pored prozora i decu koja su učila da ne pitaju previše.
On je naslednik trauma koje nisu lečene. Te traume samo su se prikrivale…slojevima snage, ponosa i tvrdoglavosti. Naučen je da preživi, ali ne i da oseća, da pruži, ali ne i da primi, da ćuti, jer govor bi ga mogao razneti iznutra. Zato danas, kada ga posmatraš kako popravlja kvar na autu, dok nosi vreću brašna, dok se nervira uz rečenicu “nema ko da zna to da uradi kako treba”, zapravo gledaš u arhetip čitavog jednog kolektivnog bola koji se preobrazio u snalažljivost, u humor i u samouverenost.
A kako drugačije da preživiš ako ne da naučiš da sve možeš sam?
Tako je postao majstor za sve… Moćda je on i želeo drugačije, ali nije imao izbora. Iza te njegove – Uradiću sam – stoji istorija nemanja, nestašica, nedostatka podrške, godine kada nisi smeo da tražiš pomoć, jer je svako imao svoje da preživi. Stoje decenije u kojima su muškarci morali da budu i zidari i lekari, i očevi i vojnici, i uteha i bedem.
Zato danas, kad gledaš balkanskog muškarca kako popravlja bojler, dok istovremeno sipa kafu i raspravlja o politici, seti se da on ne popravlja samo cev, već tim popravljanjem održava svet u kojem se, makar na trenutak, oseća sigurnim, jer kada sve može da sredi, makar na tren veruje da ima kontrolu nad svetom koji je uvek bio jači od njega.
U njegovom humoru ima ironije, ali i leka, u ponosu ima rana, ali i dostojanstva.
U njegovom čutanju teče molitve, ali i strah. I najzad, u njegovom srcu, iako često skrivenom, ima beskrajne nežnosti koju retko kome pokazuje, jer na Balkanu nežnost još uvek ima miris slabosti.
Mi, žene koje smo rasle pored njih, znamo koliko ljubavi ume da stane u njihovo ćutanje. Znamo da iza svake gunđave rečenice stoji želja da pomogne, a iza svakog “Ma pusti to” stoji briga i da iza svakog “Nemam vremena” stoji umor koji ne zna da se odmori.
Zato je ovaj tekst zapis o čoveku koji je, uprkos svemu, opstao…
O onome koji i danas zna da podigne kuću, da popravi, da nasmeje, da izmisli rešenje ni iz čega. O onome čiji su dlanovi enciklopedija veštine, čije su bore topografija preživljavanja, a čije je srce najčistija mapa Balkana.
On je domaćin / gostoprimstvo bez premca
Na Balkanu, gosta ne smatram samo nekim posetiocem, več je on veliki događaj.
Muškarac sa ovih prostora ne zna za “dođi sutra”, jer ako zakucaš danas, on će već vaditi rakiju, slagati sto i praviti mesta, kao da se tvoje prisustvo čeka mesecima. U njegovom svetu, gostoprimstvo ne ide iz vaspitanja, već nasleđa. To je način da pokaže da uprkos svemu što je imao i izgubio, i dalje ima srce koje ume da primi.
Njegova kuća je tvrđava, ali vrata su uvek odškrinuta. U toj toplini ima i ponosa i tuge, jer svako “Sedi, uzmi, probaj” nosi i onu duboku potrebu da dokaže kako je, makar simbolično, preživeo nestašicu, onu ratnu, najemotivniju, životnu. Nije slučajno što će dati i ono što nema. Na taj način želi da isceli davno usadjenu nemoć, kada nije mogao pomoći sebi, pa sada pomaže drugima.
U njegovom gostoprimstvu ima lekcije o pripadanju, jer on, koji je toliko puta bio primoran da se bori za mesto pod suncem, zna koliko znači kad te neko primi, bez pitanja, bez zadrške, sa toplom supom i rečenicom: “Samo ti sedi.”
On je majstor za sve / snalažljivost kao nasleđe preživljavanja
Kad se u svetu sve može kupiti, on još uvek veruje da sve može popraviti. Na njegovim dlanovima su slojevi generacija koje su znale da život ne dolazi sa garancijom, ali dolazi sa mogućnošću da se uvek nešto zakrpi, zalepi, prepravi. On ima kutiju punu eksera, matica, šrafova koje čuva “Za ne daj Bože”, jer je naučio da je ne daj Bože uvek iza ugla.
Ta sposobnost da se snađe u svakoj situaciji je genetska memorija preživljavanja. Njegovi preci su gradili kuće bez arhitekata, lečili rane bez lekara, preživljavali zime bez sigurnosti da će proleće doneti hranu i on sada, kada ne može da reši sve emocije, rešava utičnice, slavine, automobilske kvarove, jer ako već ne može popraviti prošlost, makar će srediti tu slavinu da ne curi.
Njegov “Uradiću sam” je metafora samodovoljnosti, u kojoj živi uverenje: “Kad već ne mogu da se oslonim na svet, oslonicu se na svoje ruke.”
On je duhovit i šarmantan
Na Balkanu se kroz smeh preživljava ono što se ne može izdržati drugačije.
Muškarac s ovih prostora zna da šalom razoruža bol, da podigne atmosferu i da u jednoj rečenici spoji tugu i ironiju. Njegov humor je često crn, ali ne zato što ne voli svetlo, već zato što ga poznaje bolje od većine.
U njegovom smehu ima lekovitog otpora. Kada sve propada, on kaže: “Ma, biće bolje.”, a ne govori to iz optimističnosti, nego je to čin pobune protiv očaja. U društvu gde se emocije ne izražavaju, smeh je njegova jedina dozvoljena ranjivost. Zato su balkanski muškarci često najšarmantniji kad su umorni, najduhovitiji kad im je najteže, jer ako uspe da te nasmeje, makar na tren, znači da je pobedio ono što ga je pretilo slomiti.
On je hrabar i ponosan
Za njega, data reč je ugovor sa samim sobom. Na Balkanu, reč ima težinu zakletve. Muškarac ovde može da izgubi sve, ali ako izgubi čast, izgubio je sebe. Taj kodeks nije nastao juče. On se kovao kroz vekove ratova, osvetničkih priča i porodičnih zaveta. Njegov ponos je često mešavina starih rana i dostojanstva koje je morao da sačuva kad više ništa nije imao.
On ne zna da traži pomoć, jer su ga vekovima učili da to znači slabost.
Hrabrost, za njega ne znači da straha nema, nego je hrabrost navika da taj strah ne pokazuje. Zato će stati ispred svake nepravde, ponekad čak i kada nema razloga, jer je to njegov način da dokaže svetu da nije poražen.
U tom stavu ima nečeg duboko tragičnog, ali i plemenitog, jer ta tvrdoglava čvrstina ponekad je jedina stvar koja ga drži da ne padne.
On je štedljivi čuvar svega
Njegova garaža je arheološki muzej sećanja. Svaki šraf, komad drveta, stara alatka ima neku svoju priču. Sve se čuva “Za svaki slučaj”, jer je taj slučaj nekada značio razliku između gladi i preživljavanja… Ova štedljivost je psihološka, jer je naučio da ništa nije sigurno, da se sve može izgubiti i da jedino što te čuva jeste tvoja spremnost.
Zato balkanski muškarac ima lepak jači od betona, ima improvizovano rešenje za svaku situaciju, ima ritual “Nemoj to da bacaš, zatrebaće”.
Iako ga često zbog toga zadirkujemo, ta njegova navika čuvanja zapravo je duboko nežna. Tako zadržava kontrolu nad svetom koji mu stalno nešto oduzima.
On je ekspert za sve
Muškarac sa Balkana zna sve ili bar misli da zna. Politika, medicina, fudbal, ekonomija, vreme. Nema oblasti u kojoj nema mišljenje i to dolazi iz potrebe da razume svet koji ga je previše puta zbunjivao.
Generacije pre njega živele su u sistemima gde istina nikada nije bila sigurna, gde su pravila menjana preko noći. Naučio je da jedini autoritet kojem može da veruje jeste on sam. Zato ima rešenje za sve. Zato “Zna” kako bi trebalo da se vodi država, kako da se leči prehlada i kako da se popravi svet.
Iako ga često zbog toga zovemo sveznalicom, ta njegova samouverenost ima koren u dubokoj potrebi za sigurnošću. Kad veruje da zna, bar nakratko ne oseća strah.
On je opuštencija
Na Balkanu se dan ne meri satima, nego trenucima kad možeš da sedneš uz kafu i kažeš: “Biće sve dobro.” Muškarac sa Balkana zna da život ume da ugrize, ali zato je naučio da mu se nasmeje između dva zalogaja.
Njegova opuštenost ne dolazi iz bilo kakve neodgovornosti, već je balans.
U svetu koji stalno juri, on zna da se neke stvari ne mogu ubrzati, ni kafa, ni ljubav, ni život. Kad kaže “Sutra ćemo”, ne znači uvek da odlaže, već da veruje da postoji vreme kad će sve doći na svoje. U tom “sutra” ima mudrosti, jer zna da i Bog, i život, i emocije, traže strpljenje.
Balkanski muškarac između svetla i senke
Zato, kada sledeći put čujemo kako “Muškarci sa Balkana ne znaju da vole”, setimo se da oni vole na svoj način. Nespretno, ćutke, kroz dela. Kroz popravljene slavine, donete kese, nenameštene rečenice koje znače više od svake poezije.
Možda ne umeju da kažu “volim te”, ali umeju da stoje iza tebe dok se sve(t) ruši.
Možda ne razumeju reč “ranjivost”, ali razumeju “odgovornost”.
Možda ne znaju kako da pokažu emociju, ali znaju kako da te zaštite.
I možda, samo možda, došlo je vreme da i mi počnemo da ih vidimo celovito, a ne samo kroz njihove mane. Ne samo kroz njihovu grubost, već i kroz njihove duboke, neizgovorene slojeve, jer je balkanski muškarac srce kontinenta koji je preživeo sve, pa i samog sebe…
Kada žena pogleda muškarca i vidi čoveka
Duboko u genetskoj memoriji naroda sa ovih brda i dolina, zapisana je slika muškarca koji ne zna kako da odmori.
Koji je naučio da se vrednost meri time koliko podneseš, koliko ćutiš, koliko zadržiš. Muškarca koji se budi sa osećajem da mora da bude stub.
Mi, žene Balkana, deca tih istih predaka, naučile smo da prepoznajemo taj pogled. Mi, koje smo odgajane da ga menjamo, da ga popravljamo, da ga učimo kako da oseća, zaboravile smo ponekad da je i on dete svoje zemlje.
Zemlje koja ga je naučila da se brani, da bude jak, da preživi. U kojoj je suza sinonim za slabost, a osmeh maska za tugu…
Ali, ako dovoljno dugo posmatraš, ako ne bežiš od njega i počneš da vidiš da ispod svakog ponosa stoji strah, od promašaja, od neuspeha, od toga da neće biti dovoljno i da će jednog dana pogledati ženu koju voli i videti razočaranje u njenim očima.
To je njegova najdublja bol…da bude ranjiv.
Kad žena pogleda muškarca i vidi dete koje je moralo prebrzo da odraste, ratnika koji je izgubio mir da bi sačuvao ponos, čoveka koji ne zna da traži zagrljaj, jer su ga vekovima učili da u njemu ima slabosti, tada se u njoj nešto omekša.
I tada se rađa mudrost da prava ravnoteža Balkana, ona koju svi tražimo, počinje tek kad se te dve energije pomire.
Balkanski muškarac i balkanska žena se dve strane istog naroda, dve frekvencije iste duše.
Oboje umorni od borbe, oboje gladni mira, oboje zaboravili da mogu da budu jedno bez da izgube sebe. Možda je došlo vreme da umesto novih očekivanja, donesemo razumevanje i da damo prostora.
Na kraju, možda je jedini istinski način da iscelimo ovaj prostor taj da počnemo da se vidimo kao dve celine koje se tek u susretu dopunjuju. Upamti, on je čovek, a ona je njegovo ogledalo u kojem može, po prvi put, da oseti da ga neko istinski vidi. Možda će tada, po prvi put, moći da spusti ramena, da odloži alat i da diše punim plućima znajući da ga niko ne meri po tome koliko je jak, već po tome koliko je istinit i celovit.
Na kraju krajeva, ne leče se narodi kroz ratove, niti kroz pobede, već kroz trenutak kada muškarac i žena sa istog tla pogledaju jedno drugo i prepoznaju da su jedno drugom ogledalo.
Tako da, ono što vidiš na sebi, videćeš i u ogledalu. Stavi fokus na svoje vrline i kvalitete i posmatraj najlepšu sliku u ogledalu. U tom pogledu počinje ono što se vekovima čekalo, mir.
Važno mi je na samom kraju da pomenem koliko me iz retreat-a u retreat muškarci oduševljavaju njihovom istrajnošću i time što svojom prisutnošću ženama drže polje otvorenosti i sigurnosti, a sebi dopuštaju da se pokažu u celovitosti.
Ukoliko biste voleli da budete deo divne zajednice, očekujem vas sa velikim osmehom zahvalnosti i radosti u srcu na retreat-u LJUBAV VODI
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs