Blog
Krivica je jedini greh
Krivica kao moral ili nasilje nad sobom? Pročitaj blog koji razotkriva koren krivice i poziva te da izabereš slobodu.
Krivica je osećaj koji čovek najduže nosi, a najmanje prepoznaje. Ljudi dolaze godinama na terapiju i govore o anksioznosti, iscrpljenosti, odnosima koji ih lome, o telu koje više ne sluša, o bolestima koje se vraćaju. Retko ko kaže: „Kriv sam“, a još ređe: „Ne umem da prestanem da se kažnjavam.“ Krivica se ne doživljava kao nasilje nad sobom. Doživljava se kao moral. Kao savest. Kao znak da smo dobri ljudi, a zapravo, u najvećem broju slučajeva, krivica nije znak etike, nego je znak ranjavanja.
Krivica je unutrašnji sudija koji nikada ne odlazi na pauzu. Ona zahteva kaznu. Ne traži razumevanje, već odricanje. Ne vodi rastu, već stagnaciji i zato je jedini greh, zato što nas odvaja od života, od tela, od istine, od Boga…
Dokle-god verujemo da moramo da patimo da bismo bili dobri, dotle nema slobode.
Ko te je naučio da se stalno izvinjavaš?
Krivica se ne rađa u odraslom dobu. Ona ima svoju istoriju i ,gotovo uvek, počinje u detinjstvu.
Dete dolazi na svet bez ideje da je pogrešno. Dete plače jer mu je nešto potrebno. Dete se raduje jer oseća život. Dete postavlja pitanja jer mu je svet nov. Krivica se pojavljuje tek kada dete shvati da njegove potrebe nekoga opterećuju. U porodicama gde roditelji nisu emocionalno dostupni, dete vrlo rano uči da „ne talasa“. Kada je roditelj umoran, bolestan, depresivan, nervozan, dete zaključuje da mora da se prilagodi. Ukoliko se roditelji svađaju, dete često veruje da je ono uzrok. To je emocionalna nužnost. Detetu je lakše da veruje da je ono krivo nego da živi u haosu u kojem niko nije siguran.
Mnoga deca odrastaju sa porukama:
– „Ti si pametna, razumeš.“
– „Nemoj sada, vidiš da mi nije dobro.“
– „Ti si starija, moraš da popustiš.“
Ta deca prerano ulaze u ulogu odraslih. Ona ne dobijaju dozvolu da budu deca. Njihova emocija se doživljava kao pretnja stabilnosti porodice i tada se rađa krivica, kao odgovor na sopstveno postojanje.
Škola dodatno cementira ovaj obrazac. Sistem koji kažnjava grešku, a ne uči iz nje, stvara decu koja se boje da pogreše. Greška se ne vidi kao deo učenja, već kao dokaz nesposobnosti. Dete koje je javno posramljeno zbog greške ne razvija odgovornost, već stid i krivicu.
Kada je dete često upoređivano, ako je ljubav bila uslovljena uspehom, poslušnošću ili žrtvovanjem, krivica postaje valuta. „Ako sam dovoljno dobar, možda ću biti voljen.“ Kasnije u životu, ta osoba se stalno izvinjava. Čak i kada nema razloga.
Krivica tada više nije osećaj. Ona postaje način življenja.
Sve dok se kažnjavaš, ne možeš se isceliti
Krivica nikada ne ostaje samo u mislima. Ona se uvek spušta u telo. Telo ne razlikuje realnu pretnju od unutrašnje samopresude. Kada se čovek stalno kažnjava iznutra, nervni sistem ostaje u hroničnom stresu. To je stanje u kojem isceljenje nije moguće.
Kod muškaraca se krivica često maskira kroz rad, ambiciju, perfekcionizam. Muškarci su naučeni da ne govore o emocijama, pa se krivica pretače u napetost, u hronični pritisak da se bude „jak“, „sposoban“, „odgovoran“. To često dovodi do problema sa srcem, visokog krvnog pritiska, digestivnog sistema, jetre. Bes koji nije dozvoljen se skladišti u telu.
Muškarci sa dubokom krivicom često nose osećaj da nisu ispunili očekivanja oca, majke, društva, sebe. Taj unutrašnji sud ih ne napušta ni kada objektivno postižu uspehe. Uvek postoji osećaj da „nije dovoljno“.
Kod žena je krivica još suptilnija i još razornija. Žene se uče da budu brižne, empatične, odgovorne za emocionalnu klimu. Krivica kod žena vrlo često ide direktno u telo, naročito u reproduktivni sistem.
Ginekološki problemi, poremećaji ciklusa, hormonski disbalansi, policistični jajnici, endometrioza, hronične upale: sve to često ima i emocionalnu komponentu duboke potisnute krivice. Krivice zbog želje, zbog granica, zbog seksualnosti, zbog izbora koji nisu u skladu sa očekivanjima.
Krivica utiče i na štitastu žlezdu, na metabolizam, na imuni sistem. Autoimune bolesti često prate ljude koji su godinama u unutrašnjem ratu sa sobom. Telo koje se stalno kažnjava ne oseća sigurnost, a bez sigurnosti nema regeneracije.
Kada bi pustio krivicu, šta bi ostalo?
Ovo pitanje mnogima deluje zastrašujuće jer krivica, koliko god bolela, daje strukturu. Ona daje iluziju kontrole. Pošto sam ja kriv, onda bar znam gde je problem.
Krivica ne dozvoljava duši da se izrazi. Čovek koji nosi krivicu stalno preispituje sebe. Sumnja u svoje odluke, osećanja, potrebe. Živi u stalnom unutrašnjem dijalogu u kojem je on sam sebi sudija.
Krivica stvara maglu u svesti. U toj magli čovek ne vidi ko je. Ne vidi svoje darove, svoje granice, svoje pravo na postojanje. Samo stalno proverava da li je nekoga razočarao.
U duhovnom smislu, krivica stvara osećaj odvojenosti od Boga. Ne zato što Bog kažnjava, već zato što krivica stvara osećaj nedostojnosti. Kao da moramo prvo da se „popravimo“ da bismo bili voljeni…
Vera ne može da postoji tamo gde postoji stalna samopresuda. Poverenje zahteva predaju. Krivica zahteva kontrolu i kaznu. Kada čovek pusti krivicu, ne postaje neodgovoran. Postaje prisutan. Počinje da vidi jasnije. Počinje da razlikuje grešku od identiteta.
Krivica kaže: „Ja sam pogrešan.“
Svest kaže: „Pogrešio sam i mogu drugačije.“
To je razlika između zatvora i slobode.
Krivica ili odgovornost za svoj postupak
Važno je napraviti jasnu razliku. Postoji zrela krivica. Ona koja se javlja kada svesno povredimo nekoga, koja nas ne razara, ne poziva na popravku i uči nas odgovornosti. Bez te sposobnosti, društvo bi bilo haotično. Ljudi koji nemaju nikakav osećaj krivice za naneti bol nekome, često imaju ozbiljne probleme sa empatijom, ALI hronična krivica nema veze sa odgovornošću! Ona je naučeni obrazac i vodi samokažnjavanju.
Manipulatori su dobar primer razlike. Oni često koriste izvinjenje kao alat, a ne kao priznanje odgovornosti. Rečenice poput:
„Izvini što sam to rekao, ali stojim iza toga.“
„Izvini ako si se uvredio, ali to je istina.“
To nisu izvinjenja. To su opravdanja i nemogućnost suočavanja sa sopstvenom greškom.
Zrela odgovornost kaže:
„Pogrešio sam. Vidim posledicu. Žao mi je. Spreman sam da to popravim.“
Krivica ne želi popravku. Ona želi kaznu i zato ne vodi rastu.
Kako da se rešiš krivice?
Oslobađanje od krivice je proces. Nikakva odluka. Samo proces povratka sebi.
Pisanje je jedan od najefikasnijih alata. Pisanje bez cenzure, bez pokušaja da se bude „dobar“. Pisanje pisama roditeljima, unutrašnjem detetu, sebi kako bi se prava i duboka istina izgovorila pred Bogom, iako on već to zna, ali mu time predajemo teret koji on može da ponese, a mi ne…
Praštanje sebi je ključno. Razumevanje da si radio najbolje što si mogao sa svešću koju si tada imao. Praštanje unutrašnjem detetu koje je verovalo da mora da se smanji da bi bilo voljeno.
Praštanje roditeljima ne znači opravdavanje njihovih postupaka. Znači prestanak nošenja tereta koji nije tvoj.
Fasting na vodi ima posebno mesto u ovom procesu. Mnogi ljudi nakon posta prvi put osete tišinu u kojoj krivica nema glas. Kada se telo pročisti, često se pročisti i mentalni šum. Ljudi opisuju osećaj olakšanja, jasnoće, kao da se nešto što ih je decenijama pritiskalo konačno rastvara.
Meditacija pomaže da se misli posmatraju bez identifikacije. Krivica gubi snagu kada prestanemo da verujemo svakoj misli koja se pojavi.
Rad sa telom, disanjem, svesnošću vraća osećaj sigurnosti. Tamo gde ima sigurnosti, krivica nema gde da se zadrži. Oslobađanje od krivice ne znači odsustvo savesti. Znači povratak ljubavi prema sebi.
Krivica nije nikakav dokaz dobrote, a Ljubav jeste. Zato, dokle-god biraš ljubav prema sebi, krivica više nije gospodar tvog života…
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs