Blog
Trauma nije ono što se desilo, već ono što i dalje traje u nama
Otkrij kako trauma oblikuje tvoje telo i um i nauči načine da je prepoznaš, razumeš i isceliš — vrati se sebi kroz svestan rad i prisutnost.
Šta je trauma?
Trauma je jedna od onih reči koje zvuče kao termin iz psihologije, ali zapravo u sebi nose čitav spektar ljudskog iskustva. U njenoj suštini ne nalazi se događaj, već reakcija. Trauma nije ono što nam se dogodilo, već ono što je u nama ostalo nezavršeno, zamrznuto u trenutku kada nismo imali kapacitet da to doživimo u potpunosti. Kada je iskustvo bilo previše bolno, previše brzo, previše zastrašujuće, a mi previše mali ili nemoćni da bismo ga obradili, telo je učinilo ono što jedino zna da bi nas zaštitilo, odvojilo nas je od bola. Upravo u toj odvojenosti, u tom zastoju između događaja i osećaja, rađa se trauma.
Gabor Maté, jedan od najpoznatijih lekara i terapeuta koji se bavi ovom temom, kaže: ,,Trauma nije ono što nam se dogodilo, već ono što se u nama desilo kao posledica onoga što nam se dogodilo“. To što je u nama ostalo neizrečeno, potisnuto, zaleđeno, ono što nismo uspeli da osećajno izrazimo, postaje ono što nosimo kao nevidljiv teret. Telo to pamti i mnogo kasnije, kada spoljašnji povodi više ne postoje, ono i dalje reaguje kao da opasnost nije prošla.
Kada se trauma dogodi, telo ulazi u stanje preživljavanja. Nervni sistem aktivira mehanizme borbe, bega ili zamrzavanja. Srce ubrzava, disanje postaje plitko, mišići se zatežu, a krv se preusmerava ka ekstremitetima. Sve je spremno za beg ili borbu, ali ako beg nije moguć, ako dete, žena, čovek ne mogu da se odbrane, telo prelazi u stanje potpune ukočenosti, u biološki mehanizam preživljavanja koji je u osnovi svake traume. Ono što nije moglo biti izraženo, telo čuva u sebi. Kada opasnost prođe, um pokušava da zaboravi, ali telo ne zaboravlja. Zato se trauma ne završava onog dana kada se događaj završio, nego ona ostaje, oblikuje naše misli, emocije, odnose i celo naše postojanje.
Telo kao svedok – kako trauma postaje somatska priča
Telo je najverniji svedok svega što smo proživeli, čak i kada se mi više ničega ne sećamo. Ono što um ne može da izgovori, telo izražava kroz simptome. Hronični bolovi, nesanica, anksioznost, poremećaji varenja, napetost u vilici, bol u grudima, hormonalni disbalansi, sve to mogu biti jezici tela koji pokušavaju da ispričaju ono što je um davno ućutkao.
Kada trauma ostane neisceljena, naš nervni sistem se nikada u potpunosti ne vraća u stanje sigurnosti. Umesto da se smiri kada opasnost prođe, on ostaje „uključen“, stalno u pripravnosti. Baš zato mnogi ljudi danas žive kao da je alarm u njihovom telu stalno aktivan – čak i kada nema stvarne opasnosti, oni osećaju tenziju, nemir, strah.
Trauma menja strukturu mozga, utiče na način na koji reagujemo, kako doživljavamo sebe i druge, kako dišemo i kako volimo. Kada se ne osećamo bezbedno u telu, ne možemo se osećati bezbedno ni u svetu. Zbog toga roces isceljenja traume uvek počinje vraćanjem u telo, kroz disanje, kroz svesnost, kroz usporavanje.
Telo se seća i onog što generacijama nismo izgovarali. U svakom od nas živi istorija bola i ćutanja naših predaka i dok nauka danas govori o epigenetici, o prenosu traumatskih iskustava kroz gene, mi u sebi već osećamo da je to istina: da ne nosimo samo svoje rane, već i one koje su došle pre nas.
Kolektivna i generacijska trauma – kada nas boli ono što nismo lično doživeli
Na prostoru Balkana, kolektivna trauma nije apstraktan pojam. Ona je deo svakodnevnog disanja, deo jezika, deo načina na koji se odnosimo prema životu. Naše generacije su nasledile duboke slojeve bola: ratove, siromaštvo, gubitke, patrijarhalne obrasce, nesigurnost, stalnu borbu za preživljavanje.
Generacijska trauma nije nešto što se pamti kroz svesno sećanje, već kroz emocionalni ton porodice, kroz ono „kako se živi“. Pošto su generacije pre nas naučile da se ne pokazuje slabost, da se ćuti, da se ne plače, da se trpi, taj obrazac postaje naš način postojanja. Telo ga pamti kao obrazac preživljavanja. Dok mislimo da živimo sopstveni život, često zapravo ponavljamo obrasce koji nisu naši.
Kovid-pandemija je pokazala koliko je kolektivna trauma još uvek aktivna. U trenutku kada se svet suočio sa nevidljivom pretnjom, u mnogima su se probudili stari strahovi, od gubitka, od nepoznatog, od odvajanja, od smrti. Mnogi su se povukli, drugi postali previše kontrolisani. Kolektivna trauma aktivirala je lične traum, i svet je ponovo počeo da diše kroz stisnute grudi.
Ratovi koji su obeležili istoriju ovog prostora i oni i dalje žive u telima generacija koje su se rodile mnogo kasnije. U osećaju nesigurnosti, u potrebi za kontrolom, u stalnom preispitivanju da li smo dovoljno, da li imamo dovoljno, da li ćemo preživeti. Kolektivna trauma ne poznaje vreme, ona se prenosi kroz tišinu, kroz način na koji roditelji grle svoju decu, kroz ton glasa, kroz napetost u telu, kroz pogled koji izbegava kontakt.
Mi danas, svesno ili ne, živimo proces razvezivanja tih kolektivnih čvorova. Svaka žena koja nauči da ne ćuti, svaki muškarac koji nauči da pokaže emociju, svako dete koje raste u prostoru u kojem se osećanja ne kažnjavaju, svi oni isceljuju ne samo sebe, već i one pre njih. I to je najdublji vid transformacije: kada kroz sebe završimo priče svojih predaka.
Unutrašnje dete – koren svakog isceljenja
Rad na unutrašnjem detetu je temelj svakog procesa isceljenja traume. Unutrašnje dete nije metafora za neku imaginarnu verziju nas; ono je živo sećanje našeg tela na period kada smo bili potpuno autentični, radoznali, spontani, ranjivi i otvoreni. To je deo nas koji je postojao pre nego što smo naučili da se stidimo, da se prilagođavamo, da ćutimo kako bismo bili voljeni.
Svaka trauma ostavlja trag u unutrašnjem detetu jer upravo tada, u trenutku bola, dete u nama ostaje samo. Nije problem što se nešto desilo, već što tada nismo imali svedoka, tu jednu osobu koja bi rekla: “Vidim te. U redu je što osećaš. Sigurna si.” Kada toga nema, unutrašnje dete se zamrzava u vremenu. Odrasli deo nas nastavlja dalje, ali taj deo ostaje zarobljen u trenutku bola, u telu koje nije smelo da drhti, u glasu koji nije smeo da plače.
Rad sa unutrašnjim detetom znači ponovni susret sa tim delom sebe. To nije proces sažaljenja, već proces svedočanstva. Da po prvi put u svom životu postanemo roditelj sebi, onakav roditelj kakvog smo tada želeli da imamo. Kroz meditaciju, disanje, introspekciju, fasting na vodi, kroz nežnost prema sebi, počinjemo da vraćamo bezbednost telu. Kada telo oseti da je sada bezbedno, ono može da otpusti ono što je čuvalo decenijama.
U procesu rada sa traumom i unutrašnjim detetom, često izlaze i emocije koje nismo očekivali: tuga, bes, krivica, sram, ali i ogromna ljubav, jer svaka emocija koja je bila potisnuta, sada želi da bude viđena i to je put isceljenja: ne da izbrišemo prošlost, nego da naučimo da je držimo sa ljubavlju.
Trauma kao poziv na buđenje
Iako je bolna, trauma u sebi nosi seme buđenja. Ona nas poziva da se vratimo sebi, da prestanemo da živimo na autopilotu, da prestanemo da trčimo od osećaja koji su nam neprijatni. U duhovnom smislu, trauma nas vraća u sadašnji trenutak, u svesnost o telu, o disanju, o postojanju. Ona nas uči da ne možemo kontrolisati život, ali možemo izabrati da budemo prisutni u njemu.
Mnogi ljudi kroz proces posta na vodi, meditacije ili introspektivnih praksi dolaze do iskustva da se u telu počinju rastvarati slojevi potisnutog bola. To nije slučajno. Kada se telo odmori od stalne stimulacije, od hrane, od spoljašnjih nadražaja, ono konačno ima energiju da obradi ono što je bilo potisnuto. To je trenutak kada autofagija i emocionalna detoksikacija postaju jedno. Telo i duša zajedno rade na oslobađanju.
Osho je pisao da je intuicija tihi glas bića koji može da se čuje tek kada prestane buka misli i straha. Isto važi i za isceljenje traume. Ne možemo čuti svoj unutrašnji glas dok bežimo od tišine. Kada se konačno prepustimo, kada um prestane da kontroliše, trauma prestaje da bude neprijatelj. Ona postaje učitelj.
Na kraju, trauma nas ne definiše. Ona nas oblikuje, ali ne određuje. Kada je osvetlimo svesnošću, ona postaje snaga, dubina, saosećanje. Postaje način na koji volimo, razumemo i dodirujemo svet.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs