Blog
Ženska intuicija: sposobnost da vidiš nevidljivo.
Ovaj tekst je podsećanje da intuicija nije čudo rezervisano za retke, već prirodni dar svake žene. Kad ponovo počneš da slušaš sebe, život počinje da ti veruje nazad.
Postoji jedan glas u nama koji se ne obraća nikome, a samo ga ti možeš čuti. Nikada neće pokušati da vlada tobom, da te ubeđuje i da ti kreira život. Samo će se pojaviti tho, nalik nekom treperenju u telu, kao neki šum u stomaku, a ti ćeš u sebi osetiti slutnju da znaš nešto što tek treba da se dogodi. To je intuicija… Zaboravljeni jezik kojim duša komunicira sa nama.
Još dok smo devojčice, taj glas u nama je čist i neposredan. Znamo koga volimo, znamo šta nas raduje, znamo kada nešto nije u redu. Nismo morale da znamo zašto., već smo samo znale. Onda, kako rastemo, nauče nas da taj unutrašnji glas nije dovoljan. Kažu nam da moramo dokazivati, obrazlagati, racionalizovati. Kažu nam da osećaj nije argument i najviše mi je poznata rečenica – Nemam ništa od toga kada mi kažeš da imaš osećaj. Daj mi konkretan razlog. –
I mi polako odvajamo sebe od tog unutrašnjeg kompasa, pa se vremenom naviknemo da živimo u svetu u kojem je logika postala zakon, a intuicija tek senka u uglu uma.
A Osho je jednom rekao da intuicija ne dolazi iz misli, nego iz tišine. Da je intuicija suštinski ženska, jer u sebi nosi sposobnost da primi, oseti i veruje bez ikakvog dokaza. Možda baš zato, u svetu u kojem se više ceni razum nego prisutnost, žene su često morale da potisnu ono što ih čini najbližima božanskom.
Kada sam ja počela da slušam taj glas, nije pokušao da me obuzme mislima ili da mi iskreira plan za budućnost. Samo mi je dao osećaj da je vreme da se zaustavim i da prestanem da tražim odgovore napolju. Upravo tada, kada sam se odvažila da budem u tišini tog glasa, počela sam da čujem ono što sam celog života znala, ali zaboravila u to i da verujem.
Sećanje koje živi u telu
Intuicija nije misaoni proces, već je telesno pamćenje. Zapis u ćelijama koji se prenosi kroz generacije žena koje su znale mngo i kada nije bilo bezbedno da znaju. Kada osetimo da nas nešto upozorava, a nemamo dokaz, to nije slučajnost. To je telo koje pamti ono što um ne može da objasni. Naša tela su biblioteke sećanja majčinih strahova, baka koje su morale da ćute, pramajki koje su morale da sakriju svoj dar da bi preživele. Sve to u nama živi, diše, treperi i pokušava da nas upozori ili da nas sačuva.
Važno je znati da intuicija ne kanališe samo naša duša, već i naše telo, pa zeto i imamo ponekada onaj čudan osećaj u stomaku, nemir u grudima, stisak u grlu, bol u donjem stomaku ili leđima. To su mesta u kojima istina kuca, ali mi često ne čujemo, jer smo zauzete objašnjenjima.
U detinjstvu se intuicija hrani poverenjem. Na primer, ako dete raste u prostoru gde se njegova osećanja poštuju, ono nauči da veruje sebi, a ako mu kažu da umišlja, da preuveličava i da mora ćutati, tada se u njemu prekida tok. Većina nas odrasta u društvu u kojem se više veruje tuđem mišljenju nego sopstvenom osećaju. Zato, kad odrastemo, više ne znamo da li nas telo upozorava ili samo preterujemo.
Intuicija se ne može naučiti, može se samo povratiti. To se dešava kroz proces skidanja slojeva, kroz povratak prirodi, kroz smirivanje uma. Zato vodeni detoks, tišina i prisutnost deluju tako lekovito. To je trenutak kada intuicija ponovo progovara.
Fasting na vodi su vrata ka unutrašnjem glasu
Post na vodi me je naučio da kada jednom pustim kontrolu, dopustiću intuiciji da mi kroji put, a Bogu da me vodi.
Mnoge žene danas žive odvojene od svog unutrašnjeg znanja, jer je svet postao previše glasan. Post je, na neki način, energetsko vraćanje sebi. Kada ne hraniš telo, hraniš duh. Kada ne jedeš, učiš da primaš energiju iz drugačijeg izvora.
U tom prostoru između daha i žeđi, između slabosti i snage, intuicija postaje kompas koji te vodi. Naučiš da veruješ u tišinu. Naučiš da tvoje “ne znam” nije slabost, nego prostor u kojem će se istina sama pojaviti.
Žena koja zna
Svaka žena nosi intuiciju kao urođeni dar. To nije nikakva privilegija mistika, već prirodna inteligencija ženskog bića. Kada majka oseti da sa detetom nešto nije u redu pre nego što se pojavi simptom, to nije slučajnost, već je prirodni radar ljubavi. Kada osetimo da neko laže, a ne znamo kako znamo, to je intuicija koja vidi iza reči.
ALI, intuicija traži poverenje. Ne možeš je slušati, a sumnjati u nju istovremeno. To je kao da se moliš Bogu i pitaš ga da li treba da mu veruješ.
Zato žene često izgube vezu sa sobom, jer biraju da veruju tuđem glasu više nego sopstvenom. Kada ponovo počneš da veruješ svom osećaju, život počinje da ti veruje nazad. Intuicija je put kojim hodaš prisutno i što više dozvoljavaš sebi da ne znaš, to ćeš više znati, jer intuicija ne dolazi iz informacija, već iz povezanosti sa izvorom.
Poverenje u sebe je možda jedan od najtežih i najizazovnijih zadataka koje imamo u životu, jer verovati u sebe značilo bi potpuno poverenje u Boga, a potpuno poverenje u Boga je da staneš ispred sebe, onda kada ceo svet pokušava da te ubedi u suprotno. Intuicija te nikada neće izneveriti, ako joj dozvoliš da ti se obraća. Doduše, ona se uvek obraća, samo je na nama da je čujemo.
Mi ne moramo naučiti da budemo intuitivne. Trebalo bio samo prestati biti sve ono što nas od toga odvaja. Kada se vratiš svom telu, kada dišeš duboko, kada pustiš kontrolu, kada postaneš svesna da je tišina jezik duše, tada intuicija ponovo postaje tvoj oslonac.
Tada i život počinje da nas nosi poput reke.
Toliko se radujem prirodi sa kojom ćemo se povezati u januaru, ženama koje će stvoriti divan krug podrške i razumevanja, kao i našoj energiji koja je ništa drugo no božanska… Pridruži se i ti krugu divnih žena:
Žene su birale puteve
Postoje narodi koji i danas žive u ritmu prirode, u njenom disanju i ćutanju i u kojima se ženska intuicija ne smatra „šestim čulom“, već prvim. U mnogim starim plemenima, posebno onima koja nisu izgubila vezu sa zemljom, žena je bila stub zajednice, jer je mogla da „čuje“ ono što nije izgovoreno i da oseti nešto i pre nego što će da se desi. U amazonskim, afričkim i starim keltskim plemenima, žene su bile savetnice, proročice, one koje su sanjale u ime naroda. Njihova intuicija bila je most između vidljivog i nevidljivog sveta.
U nekim zajednicama žene su bile te koje su birale vođe ili donosile presudne odluke, ali ne zato što su bile „iznad“ muškaraca, već zato što su bile u dodiru s božanskim dahom koji ne govori logikom, nego osećajem. Njihov unutrašnji glas bio je kanal kroz koji se Bog obraćao. Što je žena bliža sebi, to je bliža Bogu.
U svetu koji meri sve, ženska intuicija je nešto što vodi. Plemena su to razumela, pa su se čak i u trenucima kada su morali da odluče kuda da krenu, kome da veruju i šta da sade, često okretali ženama koje su „osećale put“. I put bi se otvorio.
Kod savremenog čoveka intuicija se uguši bukom, analizom, strahom da ne pogreši, kontrolom. Kod žena iz plemena ona je razvijena, jer se neguje kao svetinja, kroz vreme provedeno u prirodi, mesečne cikluse, kroz pesme, mir i zajedništvo. One znaju da se Bog ne nalazi negde gore, nego u svemu što diše, u svemu što oseća, u svakoj kapi, u svakom dahu. Zato su žene bliže Bogu, jer ga ne traže. One ga osećaju.
Njihova intuicija nije dar kojim se treba hvaliti, već odgovornost da svet ostane u ravnoteži. Kada žena sluša taj glas u sebi, svet se vraća u ritam. Kada ga ignoriše, svet se zbuni. Zato su plemena negovala žene kao čuvarice praiskonske mudrosti znajući da su one najsnažnija molitva u ljudskom obliku.
Bog kroz njih govori tiho, ali kad one zaćute, svet ogluvi…
Zato draga moja, počni da slušaš sebe.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs