Blog
Fasting je post samo na vodi
Fasting je unutrašnji reset, put ka smirenju uma, prisutnosti i novom početku. Kroz dane samo sa vodom, pronalaziš jasnoću, mir i lakoću postojanja
U životu svakog čoveka postoji jedan trenutak u životu kada spoljašnji svet postane preglasan, kada zvuk sopstvenih misli više ne staje, kada ni hrana, ni ljudi, ni posao, ni muzika ne mogu da ispune onu pukotinu koja se širi negde između rebara. Znate li za taj momenat? Momenat u kojem duša počinje da vrišti: „Vrati se meni.“ Momenat kada više ni telo ne prepoznaje umor, već osećamo da u nama više nema života. Neki bi rekli da smo dotakli dno.
Fasting ili ti post na vodi nije religijski čin, iako ga mnoge duhovne tradicije poznaju i poštuju. Fasting za moge predstavlja kaznu, ispaštanje, odricanje i u umu se javlja strah od neizvesnosti, strah od nepoznatog. To sve nastaje jer naš um ne prepoznaje poznato, a on obožava kontrolu. Naš um programiran je tako da ne voli nepoznato, da ne voli prepuštanje i veru, već samo čistu racionalizaciju, naviku i zonu komfora. TOKOM FASTING-A NE UNOSIMO NIŠTA OSIM VODE. Ne unosimo energiju spolja, već dopuštamo telu da se seti sopstvene snage, sopstvenog izvora i tu nastaje čudo jer se telo ne raspada bez hrane, već se budi.
Istina je da većina nas ne jede da bi preživela. Mi jedemo da bismo prećutali.
Jedemo tugu, strah, napetost, nestrpljenje. Jedemo da ne bismo čuli misli koje nas plaše, da ne bismo osetili prazninu. Um nas neprestano ubeđuje da je glad opasnost, ali ta glad nije u stomaku, već je glad uma koji želi kontrolu. Baš zato je fasting jedna revolucija u kojoj ne hranimo um, već ga smirujemo.
Znam da zvuči čudno kada se sve ovo čita po prvi put, posebno ako nikada nismo pili vodu više od 24h. Meni je isto tako zvučalo čudno i pronalazila sam mnoge izgovore da pobegnem od posta, ali upravo zbog toga što je moj um bežao u sigurno, ne shvatajući da će sam sebi učiniti najbolje ukoliko ostane bez ičega.
Kada ostanemo sa sobom u praznini, prvih dana u telu počinju da se bude svi obrasci koje smo hranili godinama. Strah od smrti, osećaj krivice, potreba za kontrolom, uloga žrtve, sve ono što smo sakrili iza svakog zalogaja. Zato fasting nije fizički izazov, već emotivno i duhovno čišćenje. U tišini bez hrane nemamo gde da pobegnemo i baš zato se dešava isceljenje.
Zašto se post naziva “Vreme posta“ ili ti Fasting Time
Pre svega jako je važno shvatiti da fasting time ne posmatramo kao „dane bez hrane“, već kao vreme posvećeno sebi. U njemu prestajemo da jurimo za spoljašnjim nadražajima i dopuštamo sebi da budemo prisutni.
To je vreme u kojem se energija preusmerava iz stomaka u srce, iz glave u telo, iz spoljašnjeg sveta u unutrašnji mir.
U tih nekoliko dana, dok pijemo samo vodu, događa se nešto što reči teško mogu da objasne. Naše telo, um i duša počinju da razgovaraju.
Ono što je ranije bilo zatrpano hranom, mislima i bukom, sada postaje jasno, jer počinjemo da čujemo sebe.
Mnogi ljudi veruju da post znači „ne hraniti se“, ali tokom fastinga se hranimo na drugačiji način: svetlom, tišinom, svesnošću, mirom. Naše ćelije počinju da se regenerišu, ali ono dublje od fizičkog tela, ono što nosi naše priče, emocije, verovanja počinje da se menja. Na duhovnom nivou, fasting nas vraća u stanje prisutnosti, gde više ne reagujemo iz trauma, već iz svesnosti.
Fasting je gladovanje, ali čega?
Jeste li se ikada zapitali zešto gladovanje vezujemo za osećaj nemoći, za strah od nemaštine, za strah u globalnom smislu, ali na kraju krajeva za strah od smrti? Ukoliko niste, volela bih da malo porazmislite o tome i zapitate se odakle ste pokupili verovanje u to? Druga stvar je ukoliko smo tokom odrastanja ili u određenom periodu života zaista ostajali bez hrane i bivali gladni. Te osobe sa razlogom ovu reč vezuju za strah, ali šta je sa ostalim ljudima koji ne vuku traume? Zašto se ta reč vezuje za strah? Kažu: „Gladovanje je kada se bojimo da nećemo imati.“
Sada bih sada volela da opovrgnem utemeljeno uverenje o gladovanju i da počnemo na gladovanje da gledamo kroz jednu posve drugačiju prizmu. Našem umu teško je da posle toliko godina odjednom promeni perspektivu na određeni događaj, etapu života, ali i na reč. Osećate li dok čitate ovo koliko smo mi zapravo emotivno vezani samo za jednu običnu reč? Reč, koja nije ništa drugo, do sam zvuk kojem pridajemo značaj i koji u nama budi određenu emociju. Šta bi se desilo kada bi vas neki stranac opsovao na njegovom jeziku? Ništa. Ne biste ga razumeli. E pa tako je sa svakom reči. Zato pokušajmo da na gladovanje gledamo kao na glad duše, koja vapi za rastom, za buđenjem, za spoznajom, a ne kao na nešto što u nama izaziva strah.
Tokom fasting time-a učimo da um nije gospodar, već posmatrač. Učimo da telo zna više nego što mislimo. Kada prestanemo da jedemo, počinjemo da živimo svesno, jer glad koju osećamo nije neprijatelj, već poruka i svaki talas gladi je poziv da se vratimo sebi, da udahnemo, da oslušnemo gde u telu još postoji stegnutost, neizrečena emocija, staro verovanje koje nas još uvek hrani. Tako fasting postaje ritual smirivanja uma. Trenuci kada duša govori, a mi učimo da slušamo.U toj tišini, u tom suptilnom dijalogu, rađa se nova svest, svest o sebi, o životu, o povezanosti sa svime što jeste.
Ulazak i izlazak iz posta / sveti prelazi
Post ima dva sveta prelaza: ulazak i izlazak.
Ulazak u post ne predstavlja samo fizičku pripremu, već je i energetski i mentalni čin. Mi se tada svesno rastajemo od navike da se hranimo spolja i biramo da budemo tu za sebe iznutra. Priprema za post uključuje svesno smirivanje, svesno jedenje nekoliko dana pre početka, postepeno smanjenje stimulansa, ali i emotivno otpuštanje.
Izlazak iz posta je jednako važan. To je trenutak zahvalnosti prema telu. Kada ponovo unesemo prvi zalogaj, taj čin postaje sveti. Hranu više ne posmatramo na isti način, već bivamo zahvalni za vrlo malo, postajemo skromniji, jer smo tokom posta razvili naše unutrašnje granice i sada znamo kada je zaista dovoljno. Više o samom procesu možeš pročitati u priručniku ispod:
Šta fasting / post menja telesno, emotivno i duhovno?
Tokom posta, telo ulazi u stanje duboke regeneracije. Naučno, to nazivamo autofagijom, ali suštinski to znači da telo počinje da se čisti, da troši ono što mu više ne služi.
Na emotivnom nivou, post menja način na koji doživljavamo bol. Umesto da ga potiskujemo hranom, mi ga proživljavamo i oslobađamo.
Na duhovnom nivou, post menja odnos prema Bogu, prema sebi, prema životu.
Post nas uči veri, jer kada prestanemo da se hranimo spolja, moramo se setiti da je izvor unutra i u tom trenutku, dok pijemo samo vodu, osećamo kako nas život nosi.
U tom trenutku, prestajemo da kontrolišemo, prestajemo da se borimo, i jednostavno dopuštamo da budemo.
I tada shvatimo da nam ne treba više ništa da bismo bili potpuni.
Duhovni nivo posta
Negde između trećeg i petog dana posta, kada telo već zna da neće dobiti spoljašnju energiju, dogodi se trenutak koji je nemoguće zaboraviti. Um počinje da slabi, ali ne u smislu gubitka svesnosti, već gubitka kontrole. Sve ono čime je hranio sebe strahovima, mislima, planovima, emocijama počinje da se topi. U tom momentu, kada prestanemo da živimo iz navike, počinjemo da osećamo život takav kakav jeste.
Post je zapravo najdublji proces suočavanja sa sopstvenim obrascima.
Sve ono što inače hranimo hranom, sada izlazi na površinu. Osećaji praznine, potrebe da se dokažemo, potrebe za validacijom, tuge koje nismo smeli da priznamo, stari bes koji smo sakrili pod maskom kontrole. Sve postaje jasno.
U tim trenucima mnogi kažu da osećaju kao da prolaze kroz duhovno „resetovanje“, jer im se pred očima pojavljuju sopstvene senke kojima više ne mogu da pobegnu.
Upravo u toj nemogućnosti bekstva leži sloboda. Post nam pokazuje koliko dugo već pokušavamo da kontrolišemo sve. Način na koji biramo hranu, kako reagujemo kada je nemamo, koliko puta dnevno proveravamo sat i pitamo se „kada će taj trenutak da prođe“, sve je to slika naših unutrašnjih mehanizama.
Post nas suočava sa pitanjem: Da li zaista verujemo da smo bezbedni kada ne kontrolišemo?
Kada jednom osetimo da jesmo, tada se događa nešto neverovatno. Konačno ulazimo u lakoću. Ne onu površnu, prolaznu lakoću, već istinsku lakoću duše koja zna da je vođena, da je nošena, da joj ne treba dokaz i da život ne mora biti neprestana borba.
Fasting i obrasci žrtve
Mnogi ljudi, posebno žene, nose duboko usađen obrazac žrtve. To je onaj glas u nama koji stalno govori da moramo da izdržimo, da se žrtvujemo, da patnja ima smisla jer ćemo jednog dana biti nagrađeni. E pa, upravo post nam razbija tu iluziju. Kada prestanemo da unosimo hranu, više ne možemo da hranimo ni svoju žrtvu. U telu više nema energije za sažaljenje, nema prostora za ulogu žrtve. Ono što ostaje je prisutnost i u toj prisutnosti, sve maske počinju da padaju. Post nas uči da ne moramo da se spašavamo, da ne moramo da čekamo da nas neko vidi, da prepozna našu vrednost, da pruži potvrdu da smo dovoljno dobri, ali takođe i onu drugu stranu medalje, da nas neko sažaljeva, ili mi sami sebe. Dok pijemo samo vodu, shvatimo da mi već jesmo spašeni, ali ne od sveta, već od sopstvenih lažnih uloga. Post skida sloj po sloj svega što nismo, baš kao kada ljuštimo luk, dok ne ostane ono što jesmo. A jeste li se zapitali šta ostane kada se luk oljušti sloj po sloj? Kada dođemo do toga što ostane, prestajemo da se borimo. U telu se pojavi mir koji nije odsustvo bola, već prihvatanje života. To je onaj trenutak kada mnogi kažu: „Kao da sam prvi put u životu udahnuo/la punim plućima.“
Fasting i kontrola / najtvrđa lekcija
Ako postoji jedna lekcija koju post neumoljivo pokaže, to je lekcija o kontroli. Um voli da planira, meri, procenjuje, predviđa. Tokom posta, ništa od toga ne funkcioniše. Telo počinje da reaguje na način koji ne možemo u potpunosti da predvidimo. Jedan dan imamo snagu, drugi dan smo slabi, jedan dan mir, drugi dan nemir i to su momenti kada shvatimo da kontrola nikada nije bila sigurnost, već iluzija sigurnosti.
Post nas uči predaji koja znači poverenje. Kontrola je zapravo izraz straha da će, ako pustimo, sve propasti. Međutim, upravo suprotno se dešava: kada pustimo, sve se vrati u red. Telo pronađe svoj ritam, srce pronađe mir, duša pronađe smisao.
Fasting i emocije
Tokom posta, emocije postaju glasne. Sve ono što je bilo zatrpano hranom sada traži da bude viđeno. Nije retkost da ljudi tokom posta osete bes, tugu, nostalgiju, pa čak i detinju potrebu za utehom, ali to nisu nove emocije. To su stare emocije koje su oduvek bile tu, samo smo ih godinama gurali pod tepih svakim zalogajem. Kada im konačno damo prostor, one nas oslobađaju. Svaka emocija koju propustimo kroz telo je jedan sloj tereta koji nestaje. Zato je post zapravo duboka duhovna praksa suočavanja sa sobom. Mi ne bežimo od života, već hrabro hodamo kroz njega…
Fasting kao susret sa sobom / sa Bogom / sa svime što JESTE
U jednom trenutku posta, kada tišina postane toliko duboka da čujemo vlastiti puls, dogodi se ono što se ne može opisati rečima. I zaista se taj osećaj ne može opisati rečima, već se jedino može doživeti. To je osećaj koji nadilazi svaku moguću misao i svako moguće objašnjenje. Taj trenutak mnogi nazivaju susretom sa Bogom, ali to nije Bog spolja, već je onaj mir unutra, onaj beskrajni prostor u kojem nema straha, nema gladi, nema potrebe da bilo šta menjamo. Kada se setimo da smo oduvek bili deo nečeg većeg, da smo vođeni, da nismo sami. Post nas ne vodi ka Bogu, već nas vraća u Boga koji je već u nama i tu se rađa istinsko izobilje. Nikakvo izobilje hrane, novca, potvrda, već izobilje mira. Izobilje sigurnosti u sopstveno biće, poverenje da je sve što nam dolazi upravo ono što treba da bude.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs