Blog
Kad stanemo i priznamo da ne znamo
Prošli put smo pisali o znakovima i sinhronicitetima.
Danas želim da pišem o nečemu mnogo tišem, ali jednako snažnom.
O osećaju bespomoćnosti.
Bespomoćnost je jedan od onih osećaja koje smo naučili da izbegavamo.
Uči nas se da moramo imati odgovor. Plan. Rešenje. Kontrolu.
A kada to nemamo, vrlo često se u nama ne rađa mir, već anksioznost.
Anksioznost je često beg od bespomoćnosti.
To je energija u kojoj stalno nešto radimo, mislimo, popravljamo, analiziramo, samo da ne bismo stali i rekli sebi:
„Ne znam.“
„Nemam odgovor.“
„Ne mogu sada ništa da uradim.“
I baš tu počinje bežanje od sebe.
Iz ličnog iskustva mogu da kažem da su najteži trenuci u mom životu bili oni u kojima sam osećala da moram da budem jaka, sabrana, svesna, dok sam iznutra bila potpuno izgubljena.
Bilo je perioda kada nisam znala šta je sledeći korak. Kada su se raspadale slike o tome kako život treba da izgleda. Kada nisam imala plan B, ni C. Samo tišinu i stezanje u grudima.
I tada nisam patila zato što nisam imala odgovor.
Patila sam zato što nisam sebi dozvoljavala da to priznam.
Preokret se nije desio kada sam „smislila rešenje“.
Desio se kada sam sebi prvi put iskreno rekla
„U redu je. Sada ne znam. I ne moram.“
U tom trenutku bespomoćnost je prestala da bude pretnja i postala je prostor.
Prostor u kojem se prvi put pojavilo poverenje.
Ne u to da će sve biti savršeno, već u to da život nosi i kada mi pustimo.
To sam posebno jasno osetila kroz fasting.
U trenucima kada telo ostane bez spoljašnjih oslonaca, a um bez uobičajenih distrakcija, izađe na površinu upravo ono od čega najčešće bežimo.
Tokom mog prvog dubljeg posta, shvatila sam da najveća nelagodnost nije glad, već taj trenutak kada shvatiš da nemaš gde da pobegneš.
I tek kada sam prestala da se borim protiv tog osećaja, pojavila se duboka tišina i jasnoća koja ne dolazi iz kontrole, već iz poverenja.
Bespomoćnost nije slabost.
Ona je signal da više ne možemo sami, na stari način.
I upravo tu počinje snaga koja nije zasnovana na kontroli, već na prepuštanju.
Kada vas preplavi osećaj bespomoćnosti, umesto da odmah bežite u akciju, pokušajte sledeće.
Prvo, stanite. Doslovno.
Tri spora udaha i izdaha.
Ništa ne rešavajte.
Drugo, imenujte osećaj.
„Ovo je bespomoćnost.“
Ne tuga, ne panika, ne slabost. Baš bespomoćnost.
Treće, pitajte sebe:
„Od čega sada pokušavam da pobegnem?“
Vrlo često odgovor nije situacija, već osećaj da nemamo kontrolu.
Četvrto, pogledajte odnose u kojima ostajete.
Da li ste tu jer birate, ili jer tražite spas.
Da li ostajete jer volite, ili jer se plašite da sami nećete preživeti taj osećaj praznine.
Mnogo odnosa opstaje ne zbog ljubavi, već zbog straha od bespomoćnosti.
Straha da bez nekoga ne znamo ko smo.
Ali nijedan odnos ne može da zameni kontakt sa sobom.
I možda najvažnije
Dopustite sebi da ne znate.
Ne kao odustajanje, već kao poverenje.
Jer život ne traži da uvek imamo odgovore.
Traži da budemo prisutni.
Iskreni.
Otvoreni.
Možda je upravo bespomoćnost mesto gde prestajemo da se borimo protiv života i prvi put počinjemo da ga slušamo.
Ako osećate da vam je potreban prostor u kojem možete da stanete, da ne znate i da budete podržani u tom procesu, u martu se okupljamo na Staroj planini na narednom fasting retreatu.
Bez forsiranja. Bez dokazivanja. Sa telom, tišinom i prirodom kao saveznicima.
Ako vas je ovaj tekst dotakao, obratite pažnju danas na jedan mali znak.
Ne kao potvrdu da ste u pravu, već kao podsetnik da niste sami dok prolazite kroz neznanje.
Vidimo se u Flow-u u 11:11.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs