Blog
KONTROLA: kada je učimo, zašto je nosimo i kako se vraćamo sebi kada je pustimo
U ovom tekstu ulazimo u to gde se ona stvara, kako nas oblikuje, zašto nas iscrpljuje i kako možemo da se vratimo sebi. Ne kroz teorijske termine, već kroz jasno razumevanje koje može da se oseti i primeni.
Kontrola je jedna od onih tema o kojima retko govorimo direktno, a prisutna je u svakoj pori našeg života. Niko ne ustane jednog jutra i kaže sebi da želi da bude osoba koja sve nadzire, proverava, planira do zadnjeg detalja i teško se opušta. Kontrola ne nastaje kao spontani izbor, ona je odbrana, navika, model ponašanja koji se polako taloži dok odrastamo. U jednom trenutku ona postane toliko prepoznatljiva da počnemo da verujemo kako je deo našeg identiteta. Kao da bismo bez nje bili ranjivi, nezaštićeni, izgubljeni. Zapravo, kontrola nije ništa drugo nego pokušaj da se osećamo sigurnije.
Kada se u nama prvi put pojavljuje kontrola?
Kontrola se ne javlja u odraslom dobu. Koreni su mnogo dublji. Počinju u ranom detinjstvu, u periodu kada još nemamo reči za ono što osećamo, ali vrlo jasno osećamo svet oko sebe. Deca ne rađaju sa potrebom za kontrolom. Deca dolaze na svet spontana, instinktivna, otvorena, poverljiva. Prirodno veruju procesu, zato što nemaju razloge da sumnjaju, ali ako okruženje nije dovoljno predvidivo, mirno, nežno ili emocionalno dosledno, dete počinje da razvija prečice koje mu pomažu da preživi u svetu koji je ponekad haotičan, ponekad prestimulisan, a ponekad jednostavno hladan.
Kontrola se najčešće rađa kada dete prvi put shvati:
- da ne može da utiče na reakcije odraslih
- da mora da predviđa kako će se neko ponašati
- da mora da bude “dobro” da bi dobilo ljubav
- da mora da potisne deo sebe da bi izbeglo kaznu
- da mora da bude pažljivo da bi se osećalo sigurno
Kontrola je, u svojoj suštini, naučeni način da se preživi nepredvidivost. Kada roditelji često menjaju raspoloženja, ako su prezauzeti, ako su strogi, ako su emocionalno udaljeni, dete stvara sistem unutrašnjih “pravila”. Ona postaju početak kontrole. Dete počinje da veruje da mora nešto da radi kako bi se osećalo manje ugroženo. Tu počinje priča o kontroli, mnogo pre nego što postanemo odrasli ljudi koji sve moraju da imaju “pod kontrolom”.
Kada i gde se gubi spontanost života?
Spontanost je prirodna osobina dece. Ona je signal da u nama postoji prostor za slobodu, radost, istraživanje i instinkt, a gubi se onda kada dete nauči da sloboda nosi posledice.
- Možda je dete želelo da se igra, ali je dobilo kritiku.
- Možda je želelo da izrazi emociju, ali je čulo da “preteruje”.
- Možda je htelo da pita, ali je dobilo odgovor da ćuti.
- Možda je htelo da bude ono što jeste, ali je shvatilo da je “previše”.
Spontanost se ne gasi odjednom. Nestaje postepeno, u malim dozama, kroz komentare, odbacivanja, zahteve, očekivanja. U nekom trenutku naučimo da je sigurnije biti oprezan nego otvoren. Tako, kroz odrastanje, spontana priroda se povlači u stranu, a kontrola počinje da zauzima sve više prostora. Mi zamenimo unutrašnju slobodu za spoljašnju sigurnost i kasnije, kada poželimo da budemo opušteniji, otkrijemo da smo prestali da verujemo sebi.
Koji faktori utiču na to da se u nama razvije potreba za kontrolom?
Kontrola je najčešće reakcija na iskustva u kojima smo osetili nesigurnost. Ta nesigurnost može biti spoljašnja, ali može biti i emocionalna. Najčešći faktori koji utiču na razvoj kontrole su:
1) Nepredvidivo porodično okruženje
- ako dete ne zna šta može da očekuje, uči da “čita” prostor, izraze lica, tonove. To kasnije postaje perfekcionizam i hiperbudnost.
2) Prevelika odgovornost u ranom uzrastu
- ako dete mora rano da se brine o drugima, rano razvija mentalitet “moram sve da držim pod kontrolom”.
3) Kritičnost, kazne i stroga disciplina
- dete uči da je greška opasna. Odrasla osoba onda izbegava rizike, promene i neizvesnost.
4) Nedostatak emocionalne sigurnosti
- bez emocionalne podrške, dete uči da mora samo sebe da stabilizuje i to kasnije postaje preterana kontrola sebe i svojih emocija.
5) Traumatska iskustva
- trauma pojačava osećaj nesigurnosti. Kontrola postaje mehanizam preživljavanja.
6) Perfekcionistička kultura
- društvo slavi “idealnu verziju” čoveka. Sve mora biti savršeno: telo, karijera, dom, odnosi. Kontrola se postavlja kao jedini način da se taj ideal održi.
Sve ovo stvara čoveka koji je naučio da je sigurnost nešto što mora da se stekne kroz napor, planiranje i stalnu opreznost.
Psihološki obrasci koji tokom odrastanja jačaju kontrolu
Kroz godine se formiraju obrasci koji izgledaju kao navike, ali su zapravo emocionalne strategije.
Najčešći obrasci su:
1) Perfekcionizam
Ne zato što želimo da budemo najbolji, nego zato što se plašimo greške.
2) Preterana samodisciplina
Život pretvoren u zadatke i liste, jer tako deluje predvidivije.
3) Hiperanaliza
Neprestano preispitivanje odluka da bismo izbegli neprijatnost.
4) Potreba za odobravanjem
Kontrola sopstvenog ponašanja kako bismo zadovoljili očekivanja drugih.
5) Visoka samokritičnost
To je unutrašnji glas koji veruje da “mora bolje” da bi bio dovoljno dobar.
6) Poteškoće sa prepuštanjem
Ljudi koji su rano morali da budu oprezni kasnije teško podnose neizvesnost, pa radije pojačavaju nadzor nego poverenje.
Ovi obrasci ne nastaju zato što smo “loši” ili “slabi”, već zato što smo se prilagođavali svetu koji smo morali razumeti da bismo preživeli emocionalno ili fizički.
Kako kontrola negativno utiče na naš život?
Kontrola izgleda kao snaga, ali najčešće je teret.
1) Povećava unutrašnju napetost
Stalni mentalni nadzor dovodi do hroničnog umora, nesanice i iscrpljenosti.
2) Sprečava emocionalnu slobodu
Umesto da osećamo ono što osećamo, mi pokušavamo da “upravljamo” emocijama.
3) Otežava odnose
Kontrola čini da delujemo zatvoreno, rigidno ili prezaštićeno.
4) Smanjuje spontanost i radost
Teško se opustiti ako um stalno proverava šta može poći po zlu.
5) Oduzima poverenje u sebe
Kontrola je suptilna poruka da sebi ne verujemo. Kada ne verujemo sebi, onda ne verujemo ni životu.
6) Pojačava anksioznost
Što više pokušavamo da kontrolišemo, više primećujemo šta ne možemo da kontrolišemo. To stvara začarani krug zabrinutosti. Čovek koji mnogo kontroliše nije jak, već je umoran, često i preplašen i retko kada to ume da prizna.
Kako zapravo izgleda zdrava kontrola?
Zdrava kontrola ne predstavlja rigidnost, već umerenost. Ona je svest da postoje stvari za koje jesmo odgovorni i one na koje ne možemo da utičemo.
Zdrava kontrola znači:
- umerenost u hrani i piću, ne opsesiju
- disciplinu u navikama, ne samokažnjavanje
- brigu o telu, ne kažnjavanje tela
- pažnju prema mislima, ne tiraniju nad sopstvenim emocijama
- postavljanje granica, ne zatvaranje
- zdravo planiranje, ne anticipiranje najgoreg
Zdrava kontrola služi životu.
Kontrola kao maska anksioznosti
Veoma često, kada kažemo “Volim da imam sve pod kontrolom”, zapravo mislimo:
“Plaši me neizvesnost.” Kontrola je jedan od najčešćih načina na koje ljudi pokušavaju da smanje anksioznost, jer kada znamo šta će se desiti, osećamo se sigurnije i ako sve isplaniramo, manje je prostora da nešto pođe po zlu, ali anksioznost ne nestaje kontrolom. Nestaje razumevanjem, disanjem, prisutnošću i unutrašnjom stabilnošću. Kontrola je zapravo pokušaj da se umiri unutrašnji nemir spoljnim sredstvima, a to nikad ne traje dugo.
Iluzija kontrole u odnosima
Ljudi često pokušavaju da kontrolišu druge iz straha, ne iz dominacije. Roditelji kontrolišu decu iz straha od greške. Partneri kontrolišu partnera iz straha od gubitka. Šefovi kontrolišu radnike iz straha od neuspeha. Prijatelji kontrolišu prijatelje iz straha od odbacivanja. Sve ove forme kontrole stvaraju toksične odnose. Odnosi u kojima nema poverenja pretvaraju se u nadzor, komentarisanje, ograničavanje, suptilnu manipulaciju ili emotivni pritisak.
Pravilno postavljena kontrola u odnosima nije nadzor, već odgovornost. Odgovornost znači da brinemo o sebi u prisustvu drugog. Nadzor znači da pokušavamo da upravljamo drugim kako bismo smirili sebe. Odnosi se grade na poverenju, a poverenje ne može da raste u okruženju nadzora.
Kada kontrola postane iscrpljujuća: znakovi da nismo jaki nego umorni
Neki od najjasnijih znakova su:
- stalni mentalni zamor
- potreba da se sve isplanira
- teškoća u opuštanju
- strah od nepoznatog
- osećaj da “ako ja ne uradim, neće biti kako treba”
- osećaj usamljenosti
- osećaj da je život postao zadatak
Ljudi koji kontrolišu često izgledaju snažno, organizovano, sposobno, ali najveća istina koju nose je da su umorni. Ne od života, već od unutrašnje borbe da sve bude predvidivo.
Kako se postepeno osloboditi kontrole bez osećaja da gubimo sebe?
Oslobađanje kontrole nije nagli proces, nego je povratak sebi, korak po korak.
Najefikasniji načini su:
1) Prihvatanje neizvesnosti u malim dozama
Ne mora sve biti isplanirano. Dovoljno je početi sa jednim segmentom života.
2) Oslanjanje na telo, a ne samo na um
Disanje, prisutnost i regulacija živčanog sistema pomažu više nego bilo kakva analiza.
3) Razumevanje sopstvene anksioznosti
Kada prepoznamo šta nas plaši, lakše popustimo stege.
4) Postavljanje granica koje ne isključuju slobodu
Granice koje štite ne moraju da ograničavaju.
5) Razvijanje poverenja u sebe
Poverenje se gradi tako što sebi dozvolimo da pogrešimo.
6) Prihvatanje da je spontanost normalna, a ne neodgovornost
Spontanost je deo mentalnog zdravlja.
Oslobađanje kontrole je zapravo povratak unutrašnjoj fleksibilnosti.
Kontrola u ishrani i telu: kada želja za savršenstvom postane kazna
Kontrola tela najčešće je kontrola emocija. Mnogi ljudi pokušavaju da se osećaju stabilnije tako što regulišu hranu, obroke, težinu, izgled, ali telo nije tu da bude kažnjeno. Telo je tu da bude dom. Opsesivna kontrola ishrane, restrikcije, prevelika disciplina, kompulzivno prebrojavanje kalorija, dijete, sve to stvara unutrašnji konflikt koji vodi ka disbalansu hormona, emotivnim oscilacijama, emotivnom prejedanju, iscrpljivanju živčanog sistema i gubitku poverenja u sopstveni apetit i intuiciju tela.
Zdrava regulacija ishrane ne dolazi iz kontrole. Dolazi iz prisutnosti, iz osećaja da smo u kontaktu sa sobom.
Kreativnost i kontrola / suprotnosti koje se bore u istoj duši
Kreativnost i kontrola su dva različita načina postojanja. Kreativnost traži slobodu, radoznalost, igru, nepredvidivost. Kontrola traži sigurnost, strukturu i predvidljivost. Problem nastaje kada osoba želi da bude kreativna, ali živi iz kontrole. Ne može se istovremeno stvarati i držati se čvrstih granica. Ne može se pisati, slikati, govoriti, stvarati, ako stalno proveravamo “da li je dovoljno dobro”. Kreativnost zahteva prostor, a kontrola ga sužava. Kada pustimo kontrolu, kreativnost se prirodno vraća, jer kreativnost nije talenat, već stanje uma u kojem dozvoljavamo sebi da budemo.
Kako izgleda život kada prestanemo da kontrolišemo svaku emociju
Kontrola emocija je najdublji oblik samokontrole. Mnogo ljudi veruje da su “zreli” kada ne pokazuju osećanja, ali potiskivanje nije zrelost. Zrelost je sposobnost da nosimo emocije bez straha. Kada prestanemo da kontrolišemo emocije:
- više ne mislimo da će nas emocija “preplaviti”
- ne stidimo se ranjivosti
- ne pokušavamo da delujemo savršeno
- počinjemo da živimo u skladu sa sobom
- znamo gde počinjemo i gde završavamo
- ne koristimo kontrolu kao štit
Život tada postaje prirodniji, jednostavniji i slobodniji.
Kontrola nas odvaja od intuicije
Na kraju, kontrola je zapravo suprotnost intuiciji. Intuicija dolazi iz unutrašnje sigurnosti, a kontrola iz unutrašnje nesigurnosti. Intuicija dolazi iz poverenja, a kontrola iz straha. Intuicija je fluidna, a kontrola je rigidna.
Kada previše kontrolišemo:
- ne čujemo sebe
- ne osećamo svoje potrebe
- ne pratimo unutrašnji impuls
- ne krećemo se u pravcu koji nam pripada
- ne razvijamo prirodan osećaj za smer
Tek kada popustimo kontrolu, vraćamo se intuiciji, a intuicija je jedino mesto u nama koje zna kuda treba da idemo…
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs