Koliko puta si čuo/la da je izobilje svuda oko nas, ali si ipak osećao/la da ti stalno nešto nedostaje? Koliko puta si ušao/la u novi dan sa mišlju da se moraš truditi više, raditi više, dokazivati više, a ipak na kraju ostajao/la praznih ruku i umornog srca? Istina je da izobilje nikada nije spolja, ono se najpre rađa u mislima i u načinu na koji razgovaramo sa sobom.
Znam da je ideja posta na vodi za mnoge od nas zastrašujuća. Prva misao koja se pojavi je: „Hoću li izdržati? Hoće li me boleti glava? Hoću li se osećati slabo?“
Ali hajde da na trenutak spustimo sve te strahove i samo se zapitamo:” A šta ako post nije način da sebe kaznimo, već način da se ponovo povežemo sa sopstvenim telom? Šta ako je post prostor u kojem prvi put zaista čujemo svoj stomak i svoje srce bez zaslađivača, glutena, kafe i navike da hranom potisnemo ono što osećamo?”
Evo koji su najučestaliji uzroci emotivnog prejedanja i zašto dijeta nikako nije dobro rešenje.
Dugo nisam shvatala da živim iz pozicije žrtve. Možda zato što sam bila „funkcionalna“. Imala sam svoje ciljeve, radila sam na sebi, imala sam dane kad se osećam snažno i motivisano. Ali duboko u meni, postojala je jedna tiha, gotovo nečujna priča – priča o nepravdi, o napuštanju, o tome da mi je „život dug“. Očekivala sam da neko dođe i ispravi sve ono što je bilo pogrešno. Da me neko vidi. Spasi. Voli na način na koji nisam znala da volim sebe. I ne, to se ne vidi uvek spolja. Ta uloga žrtve zna da se sakrije iza preduzetničkog duha, iza osmeha, čak i iza uspeha. Ali energija ne laže. I svemir ne isporučuje izgovore, već vibraciju.
