Blog
Triger ili lekcija
Kako da znaš kada si trigervan i kada su ljudi oko tebe trigerovani. Tekst koji pomaže da razumeš triger kao poziv na svesnost, a ne kao kaznu.
Najveći duhovni rast dešava se onda kada shvatiš da te ne bole reči koje ti je neko rekao danas, već da te boli ono što su te iste reči dotakle duboko u tebi, na mestu koje postoji mnogo duže nego taj razgovor, duže nego ta osoba, duže čak i nego tvoje racionalno razumevanje sebe. Taj trenutak je obično praćen osećajem gubitka mira, unutrašnjim nemirom koji se širi telom kao talas, potrebom da se odbraniš, da objasniš, da se povučeš ili da napadneš. Tada najčešće kažeš sebi da je problem u drugom, u njegovom tonu, njegovoj energiji, njegovoj bezobraznosti, njegovoj nesvesnosti, ali istina, često neprijatna istina, jeste da si upravo dotaknut/a na mestu koje još uvek nosi nerazrešenu priču.
Triger je mesto susreta između tvoje prošlosti i sadašnjeg trenutka, između nečega što je nekada bolelo i nečega što danas traži da bude viđeno. Zato je pitanje koje se neprestano ponavlja i u terapijskim sobama i u svakodnevnim razgovorima: “Da li je ono što me boli zapravo triger ili je lekcija?” A odgovor, koliko god zvučao jednostavno, najčešće je i jedno i drugo.
Šta je zapravo triger
Kada govorimo o trigeru, ljudi često zamišljaju neku vrstu dugmeta koje neko drugi pritisne, kao da smo mi pasivni posmatrači sopstvenih reakcija, kao da nemamo nikakvu odgovornost niti moć u tom procesu. Zaista, u trenutku kada se triger aktivira, često se osećamo bespomoćno, preplavljeno emocijama koje deluju neprimereno situaciji, prevelike, preglasne, preintenzivne. Međutim, triger nije dugme koje neko drugi poseduje. Triger je rana koja još uvek traži pažnju.
Najjednostavnije rečeno, triger je situacija, reč, pogled, ponašanje ili odnos koji u tebi pokrene emociju koja ne pripada samo sadašnjem trenutku, već nosi težinu prošlih iskustava. To može biti ton glasa koji te podseti na roditelja koji te nije čuo, kritika koja probudi stari osećaj da nikada nisi dovoljna, distanca koja aktivira strah od napuštanja ili čak nečija sreća koja u tebi probudi tugu, jer si nekada morao/la prerano da odrasteš.
Trigeri se ne pojavljuju zato što si slab/a, već zato što si preživeo/la. Oni su odraz adaptacija koje si nekada morao/la da razviješ kako bi opstao/la emocionalno. Kada u detinjstvu nemaš izbor, kada zavisiš od odraslih, ti učiš kako da se prilagodiš, kako da potisneš, kako da ćutiš, kako da se trudiš više, kako da budeš manje i te strategije tada imaju smisla. Problem nastaje kada ih nesvesno nosiš u odrasli život, očekujući od sebe da reaguješ isto i od sveta da te povredi isto.
Kako triger izbacuje iz mira
Mir je stanje u kojem možeš da ostaneš prisutna čak i kada se nešto neprijatno dešava. Kada si trigervan/a, taj kapacitet prisutnosti se sužava. Tvoje telo reaguje brže nego tvoj um. Disanje se menja, mišići se stežu, stomak se grči, vilica se zaključava, a misli počinju da se vrte oko jedne te iste teme, često u obliku unutrašnjih monologa koji su puni optužbi, opravdanja ili samokritike.
Triger te izbacuje iz sadašnjeg trenutka i vraća u prošlost, čak i ako toga nisi svestan/na. Zato reakcija deluje nesrazmerno jaka. Zato se posle pitaš zašto si rekao/la nešto što nisi želeo/la, zašto si se povukao/la, zašto si plakao/la satima ili zašto nisi mogao/la da spavaš. Nisi reagovao/la na osobu ispred sebe, već na sećanje koje se u tebi probudilo.
U tom stanju, nervni sistem prelazi u režim preživljavanja. Ili se boriš, ili bežiš, ili se zamrzneš. Nijedna od tih reakcija nije znak slabosti, već znak da je tvoje telo prepoznalo opasnost, čak i ako ona danas nije stvarna. Triger je dokaz da telo pamti ono što um pokušava da zaboravi.
Primeri trigerovanih situacija
Zamisli osobu koja se svaki put oseća napušteno kada partner zatraži prostor, iako nema realne pretnje, ili osobu koja se oseća poniženo kada dobije konstruktivnu kritiku, ili onu koja se potpuno povuče čim dođe do konflikta, jer je nekada konflikt značio gubitak ljubavi.
Ove situacije su različite po formi, ali iste po suštini, jer aktiviraju staru ranu i vraćaju nas u stanje bespomoćnosti.
Kako da prepoznaš da si istrigerovan/a
Postoji nekoliko jasnih signala koji ukazuju na to da nisi samo povređena ili uznemirena, već da si zaista istrigerovana. Prvi i najvažniji je intenzitet emocije. Ukoliko reaguješ jače nego što situacija objektivno zahteva, ako osećaš da te emocija preplavljuje i da nemaš prostora da zastaneš, to je često znak trigera.
Drugi signal je ponavljanje istih misli. Kada si istrigerovana, um se vraća na isti narativ iznova i iznova. On traži dokaze, seća se sličnih situacija iz prošlosti, generalizuje i pravi zaključke koji deluju konačno, poput „Uvek me tako tretiraju“, „Nikada nisam bitan/na“, „Svi me napuštaju“. Ove misli nisu racionalna analiza, već odbrambeni mehanizam.
Treći signal dolazi iz tela. Telo je uvek iskrenije od uma. Možda osećaš težinu u grudima, knedlu u grlu, pritisak u stomaku, drhtavicu, umor, mučninu ili potrebu da se sklupčaš. Ove senzacije su način na koji telo govori da je nešto aktivirano, da je stara rana dodirnuta.
Četvrti signal je gubitak kapaciteta za empatiju. Kada si duboko istrigerovan/a, teško ti je da vidiš drugu osobu kao kompleksno biće. Ona postaje ili krivac ili pretnja.To se dešava jer u tom trenutku tvoj nervni sistem nema kapacitet za nijanse.
Emocije koje se javljaju u telu
Emocije se uvek manifestuju u telu. Kada govorimo o trigerima, najčešće emocije koje se javljaju su strah, bes, tuga i sram, ali one retko dolaze same. One se prepliću, menjaju oblike, skrivaju jedna iza druge.
Strah je često prvi. On se javlja kao nelagoda, kao osećaj da nešto nije u redu, kao potreba da se zaštitiš. Bes često dolazi kao sekundarna emocija, kao način da se povrati osećaj moći. Tuga se pojavljuje kada shvatiš da te nešto boli na mestu koje je staro i da se možda ponavlja obrazac. Sram je najtiši, ali najdublji. On ti govori da sa tobom nešto nije u redu, da previše osećaš, da previše tražiš, da nisi dovoljno jak/a.
Važno je razumeti da nijedna od ovih emocija nije neprijatelj. One su glasnici. Problem nastaje kada ih potiskuješ ili kada ih projektuješ na druge.
Kako trigeri podsvesno kroje naš život
Ukoliko ne postanemo svesni svojih trigera, oni počinju da donose odluke umesto nas, biraju odnose koji potvrđuju staru bol, izbegavaju prilike koje bi mogle da nas razviju, i drže nas u poznatom, iako bolnom.
Podsvesno biramo partnere koji nas ne vide ako nosimo ranu neviđenosti, autoritete koji nas kritikuju ako nosimo ranu nedovoljnosti i prijatelje koji prelaze naše granice ako nikada nismo naučili da ih postavimo.
Triger tada nije samo trenutna reakcija, već životna matrica koja se ponavlja sve dok ne odlučimo da je pogledamo.
Primeri trigerovanih situacija
Zamisli osobu koja se svaki put oseća napušteno kada partner zatraži prostor, iako nema realne pretnje, ili osobu koja se oseća poniženo kada dobije konstruktivnu kritiku, ili onu koja se potpuno povuče čim dođe do konflikta, jer je nekada konflikt značio gubitak ljubavi.
Ove situacije su različite po formi, ali iste po suštini, jer aktiviraju staru ranu i vraćaju nas u stanje bespomoćnosti.
Kada su drugi trigervani
Jedan od najvažnijih uvida u radu sa ljudima jeste shvatanje da nisu svi konflikti lični. Nekada osoba ispred tebe reaguje iz sopstvenog trigera, a ti postaješ samo ogledalo ili povod. Kada neko reaguje preterano, kada te napada bez jasnog razloga, kada ne čuje šta govoriš već odgovara na nešto drugo, velika je verovatnoća da si svedok njegovog unutrašnjeg procesa.
Ovo ne znači da treba da opravdavaš loše ponašanje, ali znači da možeš da prestaneš da ga nosiš lično. Tu se pravi razlika između saosećanja i samoponištavanja. Možeš razumeti da je neko trigervan, a da ipak postaviš granicu.
Triger kao lekcija
Lekcija se pojavljuje onda kada prestaneš da bežiš od trigera i počneš da ga posmatraš. Kada se zapitaš ne zašto mi ovo neko radi, već šta se u meni sada aktiviralo. Lekcija nije u tome da prestaneš da osećaš, već da naučiš da ostaneš prisutan/na dok osećaš.
Svaki triger nosi informaciju. On ti pokazuje gde još uvek tražiš potvrdu, gde se plašiš gubitka, gde ne veruješ sebi, gde si naučio/la da se prilagođavaš umesto da se izražavaš. Kada ga vidiš kao putokaz, a ne kao kaznu, tada se odnos prema sebi menja.
Put povratka u mir
Povratak u mir ne znači da više nikada nećeš biti istrigerovan/a. To znači da ćeš brže prepoznati šta se dešava, da ćeš znati kako da se vratiš u telo, u dah, u sadašnji trenutak. Mir se gradi kroz odnos sa sobom, kroz spremnost da budeš iskren/a prema sebi čak i kada nije prijatno.
Triger je pitanje koje postavljaš sebi svaki put iznova. Svaki put kada odlučiš da ostaneš, da osetiš, da razumeš, ti biraš lekciju, a lekcija, za razliku od trigera, se ne ponavlja beskonačno. Ona se integriše i tada ono što te je nekada izbacivalo iz mira postaje mesto tvoje snage.
Fasting na vodi i akaša kao podrška isceljenju
Postoje prakse koje ljudi biraju kao podršku introspekciji i radu na sebi, među kojima se često pominju post i vođenje zapisa, ali važno je govoriti o njima odgovorno i sa svesnošću.
Post na vodi, ljudi u različitim tradicijama doživljavaju kao vreme povlačenja, tišine i susreta sa sobom, ali on nije univerzalno rešenje niti je za svakoga i uvek zahteva zrelost, slušanje tela i, po potrebi, stručnu podršku.
Akaša, u smislu radionica, zapisa i vođenja dnevnika, predstavlja bezbedan prostor za osluškivanje unutrašnjih glasova, zapisivanje emocija i povezivanje sa dubljim slojevima sebe, i upravo kroz pisanje često dolazimo do uvida koji nam pomažu da razumemo sopstvene trigere.
Kako fasting pomaže u preobražavanju trigera
Post nije samo odsustvo hrane, nego i svesno povlačenje iz spoljašnje buke kako bismo čuli ono što u nama stalno govori, ali ga retko slušam, i upravo u tom prostoru tišine fasting može postati snažan saveznik u radu sa trigerima.
Kada prestanemo da unosimo hranu, naročito u postu na vodi, telo ulazi u drugačiji ritam, a um, lišen uobičajenih distrakcija, počinje da iznosi na površinu potisnute emocije, sećanja i obrasce i tada trigeri često izlaze jasnije nego ikada ranije, ne zato da bi nas kaznili, već da bi bili viđeni.
Fasting nas uči prisutnosti, jer glad nije samo fizička, ona je često emocionalna i dok telo traži naviku, um traži utehu, kontrolu ili bekstvo. Upravo tu možemo da primetimo koliko često posežemo za hranom da bismo umirili stare rane koje nemaju veze sa sadašnjim trenutkom.
U tom procesu trigeri se ne pojačavaju zato što fasting „ne valja“, već zato što se više ne skrivaju, jer kada nema hrane kao anestetika, emocije dobijaju glas, a mi priliku da ih upoznamo bez osuđivanja.
Post nas vraća telu, jer svaka reakcija postaje jasnija, svaka senzacija primetnija i tada učimo da razlikujemo stvarnu potrebu od impulsivne reakcije, što je ključni korak u preobražavanju trigera iz automatskog odgovora u svesni izbor.
Fasting takođe razvija poverenje u sopstveni sistem, jer kada vidimo da možemo da budemo sa neprijatnošću a da se ne raspadnemo, u nama se gradi unutrašnja stabilnost i trigeri polako gube moć da nas izbace iz centra.
U kombinaciji sa zapisivanjem, akaša dnevnikom ili svesnim pitanjima, fasting postaje ogledalo koje jasno pokazuje odakle reakcije dolaze, šta pokušavaju da nas zaštite i šta im je zaista potrebno da bi se umirile.
Važno je reći da fasting nije bekstvo niti dokaz snage, već praksa zrelosti i da mu treba pristupiti sa poštovanjem, slušanjem tela i jasnom namerom, jer samo tada može da postane alat isceljenja, a ne još jedan način da kontrolišemo sebe.
Kada se fasting živi kao susret sa sobom, a ne kao izazov, on pomaže da se trigeri ne potiskuju, već transformišu, jer svaki put kada ostanemo prisutni sa sobom, umesto da pobegnemo, mi biramo lekciju umesto ponavljanja stare priče.
Sledeći fasting koji održavamo je na Staroj planini. Tako da, ukoliko osećaš da bi zajednica, mir, odsustvo hrane i čista planinska voda mogli da iscele trigere koji suptilno kroje tvoj život, pridruži nam se. Mi te očekujemo sa radošću.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs