Koliko puta ste u životu poverovali da ljubav mora da se zasluži?
“Ako budeš dobra, dobićeš poklon.”
“Ako budeš mirna, biće sve u redu.”
“Ako budeš imala sve petice, ići ćeš na more.”
“Ako dovoljno uspeš, vrediš.”
I tako, malo po malo, naučimo da svoju vrednost povezujemo sa rezultatima, ponašanjem i tuđim odobravanjem.
A ego voli uslove.
Ljubav voli istinu.
Ego kaže:
“Kada budem dovoljno dobra, dovoljno uspešna, dovoljno voljena… onda ću moći da se opustim.”
Ljubav kaže:
“Već sada si dovoljna.”
Koliko sam samo dugo i sama živela iz tog programa.
Povezivala svoju vrednost sa disciplinom, uspehom, postignućima, sa tim koliko mogu da izdržim i koliko mogu da dam drugima.
I spolja je sve možda izgledalo snažno.
Ali duboko unutra često je postojala potreba da zaslužim mir.
Da zaslužim odmor.
Da zaslužim ljubav.
A upravo je to jedna od najvećih zamki ega.
Jer ego nas stalno drži u ideji da nešto još nedostaje da bismo bile dovoljno dobre za život koji želimo.
I onda počinjemo da živimo uslovljeno.
Reagujemo automatski.
Branimo se unapred.
Nosimo stare priče kao da su naš identitet.
Ali možda to nismo mi.
Možda su to samo stari programi koje smo naučili da bismo preživeli.
I možda danas nije pitanje samo da li smo se mi promenili.
Već da li možemo i druge ljude pogledati drugačije.
Jer svi mi za sebe kažemo:
“Ja više nisam ista osoba.”
Pa možemo li onda dozvoliti i drugima da više nisu isti?
Možemo li nekoga pogledati bez prošlosti?
Bez etiketa.
Bez stare povrede.
Bez potrebe da ga stalno vraćamo na ono što je nekada bio?
Možda je upravo to ljubav.
Da nekoga vidimo očima sadašnjeg trenutka.
Ne kroz ego koji pamti.
Već kroz srce koje razume da se ljudi menjaju kada su viđeni ljubavlju.
Danas zastanite na trenutak i zapitajte se:
Ko bih bila kada više ne bih pokušavala da zaslužim ljubav?
I kako bih gledala ljude koje volim kada ih ne bih posmatrala kroz prošlost?
Sa ljubavlju,
Lava
