Postoje odluke koje na papiru izgledaju potpuno ispravno, a u telu osećamo da nisu naše.
I postoje odluke koje drugima deluju potpuno pogrešno, nelogično, rizično, možda čak i ludo, a negde duboko u sebi osećamo mir.
Trebalo mi je mnogo godina da razumem razliku.
Prve često donosimo iz straha.
Druge iz ljubavi.
Strah pita:
„Šta ako pogrešim?“
Ljubav pita:
„Šta ako je ovo moj put?“
Strah želi garanciju.
Ljubav traži poverenje.
Strah želi da zna kako će se nešto završiti pre nego što počne.
Ljubav zna da neke puteve možemo razumeti tek kada ih pređemo.
I možda najvažnije, strah želi odobrenje drugih ljudi.
Ljubav želi da ostanemo verni sebi.
A upravo tu počinje jedan od najvećih izazova života.
Lako je biti svoj kada se svi slažu sa tobom.
Lako je verovati u svoju ideju kada ti ljudi govore da je genijalna.
Lako je krenuti putem kojim su već prošle hiljade drugih ljudi.
Postoji mapa. Postoje dokazi. Postoje rezultati. Postoji neko ko može da ti kaže: „Da, to funkcioniše.“
Ali šta kada mapa ne postoji?
Šta kada ono što osećaš da treba da napraviš još nema ime?
Šta kada ljudi oko tebe ne mogu da razumeju tvoju viziju zato što je još nikada nisu videli?
Tada počinje pravi test vernosti sebi.
Ne kada dobijaš aplauz.
Nego kada dobijaš pitanja.
Sumnju.
Podsmeh.
Kritiku.
Kada ti ljudi dobronamerno objašnjavaju zašto nešto neće uspeti.
Kada te pitaju zašto jednostavno ne radiš ono što svi drugi rade.
I tada često počinjemo da sumnjamo u sebe.
Možda su oni u pravu.
Možda previše želim.
Možda previše sanjam.
Možda bi trebalo da budem realnija.
Ali postoji jedno pitanje koje sebi tada postavljam:
Šta će me više boleti za deset godina: to što sam pokušala i možda pogrešila ili to što nikada nisam poslušala sebe?
Meni je odgovor uvek isti.
Mnogo lakše mogu da živim sa svojim greškama nego sa životom koji nisam živela.
Kada danas pogledam ono što radim, vidim jednu zajedničku nit.
Muzika.
Fasting.
Flow metodologija.
Na prvi pogled, možda tri potpuno različita sveta.
Za mene su oduvek bili jedan isti svet.
Svet u kojem kroz telo, zvuk, tišinu, pokret, dah i svest pokušavamo da se vratimo sebi.
Ali ništa od toga nije nastalo tako što sam pogledala šta već postoji i odlučila da napravim svoju verziju.
Naprotiv.
Mnogo puta sam prvo osećala nešto što još nisam znala da objasnim.
Moja muzika nije nastala zato što sam želela da se uklopim u postojeći pravac. Nastala je iz potrebe da napravim zvuk koji ja želim da čujem i iskustvo koje želim da osetim.
Fasting za mene nikada nije bio samo „ne jesti“.
Postao je mnogo dublji proces.
Susret sa telom.
Sa emocijama.
Sa navikama.
Sa potrebom da stalno nešto unosimo u sebe kako ne bismo morali da čujemo šta se unutra događa.
A Flow metodologija nije nastala preko noći.
Strukturirala sam je kroz godine rada sa ljudima, kroz sopstveno iskustvo, istraživanje tela i nervnog sistema, pokreta, disanja, meditacije i različitih praksi koje su me godinama vodile ka istom pitanju:
Kako da se čovek vrati sebi?
Nisam imala gotovu formulu koju sam mogla da preuzmem.
Morala sam da je pronađem.
I upravo zato je put bio dug.
I težak.
Ali danas znam da je vredeo.
Kada nešto uspe, svi vide smisao.
Ali najzanimljiviji deo priče dogodio se mnogo ranije.
U godinama kada nije bilo dokaza.
Kada ideja postoji samo u tebi.
Kada još nema rezultata kojima možeš da opravdaš svoju odluku.
Tu se gradi poverenje u sebe.
Jer kada već hiljade ljudi dolaze na nešto što si napravila, mnogo je lakše reći: „Znala sam.“
Prava hrabrost bila je reći „znam“ onda kada niko drugi još nije mogao da vidi ono što ti vidiš.
Mislim da zato često pogrešno razumemo hrabrost.
Hrabrost nije odsustvo straha.
Nekada se plašimo veoma mnogo.
Hrabrost je trenutak kada kažemo:
„Plašim se, ali neću dozvoliti da strah odluči umesto mene.“
To je ogromna razlika.
Strah retko kaže:
„Zdravo, ja sam strah i došao sam da upravljam tvojim životom.“
Mnogo češće zvuči veoma razumno.
„Sačekaj još malo.“
„Nije pravi trenutak.“
„Šta će ljudi reći?“
„Imaš previše da izgubiš.“
„Budi realna.“
„Ko si ti da to napraviš?“
„To već neko sigurno radi bolje.“
„Nemoj da se izlažeš.“
I zato nije uvek lako prepoznati da odluku donosimo iz straha.
Za mene postoji jednostavan test.
Kada uklonim mišljenje svih drugih ljudi, šta ostaje?
Kada niko ne bi mogao da me pohvali, ali ni da me osudi, šta bih izabrala?
Kada bih znala da niko neće videti moj izbor, da neće biti aplauza, komentara, lajkova, potvrde, šta bih uradila?
Tu se često pojavi mnogo čistiji odgovor.
Ne verujem u ideju da treba da nam bude svejedno šta drugi misle.
Mi smo ljudi.
Želimo pripadanje.
Želimo ljubav.
Želimo da nas ljudi koje volimo razumeju.
Naravno da boli kada nas neko osudi.
Posebno kada nas osude ljudi od kojih smo očekivali podršku.
Ali postoji bol koja je za mene mnogo veća.
Bol kada znaš da si sebe napustila samo da bi te drugi prihvatili.
Kada kažeš „da“, a celo telo govori „ne“.
Kada ostaneš tamo gde si odavno završila.
Kada ne objaviš nešto jer se bojiš komentara.
Kada ne napraviš projekat jer ne znaš kako će ga tržište prihvatiti.
Kada ne kažeš šta misliš da nekoga ne bi izgubila.
Kada živiš verziju svog života koja je prihvatljiva svima osim tebi.
To možda kratkoročno donosi mir.
Ali dugoročno stvara nešto mnogo teže: udaljenost od sebe.
Teško je jer ponekad ima cenu.
Neko te neće razumeti.
Neko će otići.
Neko će promeniti mišljenje o tebi.
Neko će te kritikovati upravo zato što radiš nešto drugačije.
Možda ćeš izgubiti novac.
Možda ćeš pogrešiti.
Možda ćeš morati da počneš ponovo.
Ali biti veran sebi je istovremeno neverovatno jednostavno.
Jer duboko u sebi već znaš šta želiš.
Problem često nije što ne znamo odgovor.
Problem je što nam se odgovor ne dopada jer znamo šta će zahtevati od nas.
Promenu.
Hrabrost.
Odgovornost.
Granice.
Odlazak.
Početak.
Rizik.
Zato ponekad mesecima tražimo odgovor koji već imamo.
Pitamo prijatelje.
Partnere.
Porodicu.
Mentore.
Internet.
Tražimo još jedan znak.
A možda nam zapravo ne treba još jedan znak.
Možda nam treba dozvola.
I možda je najvažnija dozvola koju ćemo ikada dobiti ona koju damo sami sebi.
Kada sam počinjala stvari koje danas predstavljaju veliki deo mog života, nisam mogla da vidim gde će me odvesti.
Da sam čekala da imam kompletnu mapu, verovatno nikada ne bih krenula.
Danas mnogo više verujem sledećem koraku nego konačnom planu.
Ne moram da znam kako će izgledati narednih deset godina.
Treba da znam šta je istina za mene danas.
I da imam dovoljno poverenja da napravim sledeći korak.
Pa još jedan.
Pa još jedan.
Tako su nastajale neke od najvažnijih stvari u mom životu.
Ne velikim skokom.
Nego nizom malih odluka da ne izdam ono što osećam.
Kada kažem da biramo iz ljubavi, ne mislim da biramo ono što je prijatno.
Ponekad je odluka iz ljubavi upravo ona koja najviše boli.
Ljubav prema sebi nekada znači otići.
Nekada ostati i boriti se.
Nekada reći „ne“.
Nekada reći „da“ nečemu od čega ti se tresu kolena.
Nekada početi posao za koji niko ne veruje da će uspeti.
Nekada završiti nešto što spolja izgleda savršeno.
Nekada promeniti ceo pravac života.
Ljubav nije odsustvo neprijatnosti.
Ljubav je odluka da ne napustimo sebe samo zato što je put težak.
Ljudi koji danas imaju mišljenje o tvom životu sutra će se vratiti svom.
Oni neće živeti tvoju svakodnevicu.
Neće se buditi u tvom telu.
Neće nositi tvoje neizgovorene reči.
Neće osećati tvoje propuštene prilike.
Neće jednog dana sedeti sa tvojim pitanjem:
„Šta bi bilo da sam tada poslušala sebe?“
Ti hoćeš.
Zato sam vremenom prestala da merim ispravnost odluke time koliko ljudi je razume.
Mnogo više me zanima mogu li mirno da stanem iza nje.
Naravno da sam grešila.
I grešiću ponovo.
Ali želim da moje greške budu moje.
Jer čak i pogrešan put kojim sam krenula verna sebi može da me nauči nečemu i odvede negde gde nisam planirala.
Jedino putovanje zbog kojeg bih se istinski kajala jeste ono na koje nisam krenula zato što sam više verovala tuđem strahu nego svom unutrašnjem glasu.
Možda ne moraš odmah da znaš šta je „ispravno“.
Probaj samo da se zapitaš:
Da li ovo biram zato što volim sebe ili zato što se plašim?
Da li ostajem zato što želim ili zato što se bojim da odem?
Da li odustajem zato što više ne osećam taj put ili zato što se bojim da neću uspeti?
Da li govorim „da“ zato što to zaista želim ili zato što se bojim da ću biti odbačena ako kažem „ne“?
I možda najvažnije:
Ako nikome ne bih morala da objasnim svoju odluku, šta bih izabrala?
Tu negde živi odgovor.
Moj put nije bio kratak.
Nije bio pravolinijski.
Nije bio bez grešaka, sumnje, kritike i trenutaka kada sam se pitala da li sam potpuno luda što pokušavam da napravim nešto što pre mene nije postojalo na taj način.
Ali danas, kada pogledam svoju muziku, fasting, Flow metodologiju i sve što je iz tih ideja kasnije izraslo, znam jedno:
Vredelo je.
Ne samo zbog rezultata.
Vredelo je zato što je život koji danas živim posledica odluka u kojima sam, korak po korak, učila da budem verna sebi.
I možda je to za mene danas definicija uspeha.
Ne život u kojem nikada nisi pogrešila.
Ne život u kojem su te svi razumeli.
Ne život u kojem te niko nije osudio.
Nego život za koji na kraju možeš da kažeš:
„Poslušala sam sebe.“
Jer možda ćemo se pokajati zbog poneke odluke koju smo doneli.
Ali mnogo dublje se kajemo zbog života koji smo mogli da živimo, a nismo, samo zato što smo se plašili šta će neko drugi misliti.
Strah će uvek imati nešto da kaže.
Neka kaže.
A onda pitaj ljubav.
I poslušaj sebe.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs
