Volim da znam zašto sam nešto izabrala. Kada kažem da sam za nešto ili protiv nečega, važno mi je da iza toga postoji razlog. Najčešće postoji i iskustvo. Nisam neko ko lako govori o tuđim izborima, a još manje neko ko želi da ih osuđuje. Volim da istražim, osetim i proverim kako je nešto za mene, pa tek onda da odlučim.
Tako je bilo i sa botoksom. Radila sam ga dva puta. Probala sam i shvatila da mi ne prija.
To je cela istina iza naslova ovog teksta. Jednostavna, lična i bez namere da postane pravilo za bilo koga drugog.
Nisam ovde ni da zagovaram estetske tretmane ni da ih zabranjujem. Želim da podelim kako sam, kroz jedno iskustvo sa svojim licem, jasnije razumela odnos koji želim da imam prema sebi.
Posle botoksa imala sam osećaj kao da mi je deo čela utrnuo. Tako sam ga ja doživljavala: kao da postoji deo mene koji je tu, ali mi nije sasvim dostupan. Nije mi prijalo što ne mogu da ga pokrenem onako kako sam navikla.
Možda neko drugi u tome uživa. Meni je bilo neprijatno.
Kada bih pogledala sebe, nisam osećala onu bliskost sa sopstvenim odrazom koju sam želela. Nije mi bilo dovoljno da određena linija bude manje vidljiva ako se ja pritom osećam manje prijatno u svom licu.
Volim da se nasmejem celim licem. Da podignem obrve kada me nešto iznenadi. Da mi se vidi kada sam dirnuta, radoznala ili zamišljena. Moja mimika učestvuje u razgovoru zajedno sa mnom, čak i kada ćutim.
I sama pomisao na supstancu koja se ubrizgava kako bi se privremeno smanjilo pokretanje određenih mišića izazivala je u meni otpor. Znam da moj osećaj nije medicinska procena i ne želim da od njega pravim tvrdnju o tuđem zdravlju. Za medicinske informacije i procenu tretmana tu je lekar. Ja sam mogla da prepoznam da mi ovo iskustvo ne odgovara.
To mi je bilo dovoljno da ga ne ponavljam.
Prihvatanje sebe za mene je proces. Ne mogu da kažem da sam jednog dana stala pred ogledalo, zavolela svaki detalj i zauvek završila sa svim nesigurnostima.
Radeći na sebi, počela sam da primećujem koliko često sebe posmatram kroz ono što bih mogla da popravim. Kao da pogled odmah pronađe sledeći zadatak: ovu liniju ublaži, ovo zategni, ovo sakrij, ovde nešto dodaj.
A gde sam u svemu tome ja?
Da li mogu da pogledam svoje lice i da neko vreme samo budem tu? Da ga vidim celog, umesto da ga rastavljam na delove kojima treba intervencija?
Polako sam učila da prihvatim svaki deo sebe, uključujući i one koji nikada neće odgovarati nekoj zamišljenoj savršenoj slici. Primetila sam koliko mi energije odlazi na pokušaj da stignem do izgleda posle kojeg ću, navodno, konačno biti mirna.
Danas mi je bliže da taj mir gradim već sada. Sa licem koje imam, u godinama koje živim.
Kada gledam drvo, ne pomislim da bi bilo lepše bez svojih godova, neravnina i tragova vremena. Kada uzmem list u ruku, njegove žilice mi ne smetaju. Baš u njima vidim nešto nežno i neponovljivo.
Volela bih da sebi češće dozvolimo takav pogled.
Svaka naša linija ima neko mesto na licu. Neke se pojave dok se smejemo, neke dok se mrštimo, neke jednostavno dolaze sa godinama. Ne moram svakoj da pripisujem veliku životnu priču da bih joj dozvolila da postoji.
Počela sam da ih gledam kao deo svoje prirode. Kao godove. Kao žilice na listu.
I postalo mi je lepo to što moje lice pripada živom biću koje se menja. U njemu ima pokreta, vremena i iskustva. Nešto se na njemu uvek događa.
Danas sam sa svojim boricama mnogo više u miru. Mogu da ih vidim, a da ne osetim obavezu da odmah nešto preduzmem.
Granica između uživanja u ulepšavanju i osećaja da bez njega nismo dovoljno dobre ume da bude veoma suptilna.
Zato imam jedno svoje pitanje:
Da li sam sebi lepa i bez ovoga?
Ako jesam, a želim nešto da uradim zato što me raduje, zato što volim da se igram izgledom ili mi određena promena prija, mogu da biram slobodnije.
Ako osetim da mi sva lepota zavisi od tog jednog koraka, zastanem.
Ne donosim na osnovu toga presudu o sebi. Pokušam da čujem šta stoji iza te potrebe. Čijim očima se gledam? Sa kim se poredim? Šta očekujem da će promena izgleda rešiti u mom životu?
To je moj lični kriterijum. Ne mogu po njemu da procenjujem druge žene, jer ne znam njihove razloge, osećanja i iskustva. Ali meni pomaže da prepoznam trenutak u kojem mi je potrebno više nežnosti prema sebi.
Nekada stavim karmin, nekada ne. Volim da mogu da uživam u oba svoja izdanja.
Ako primetim misao: „Moram da stavim karmin da bih bila lepa“, tada poželim da malo ostanem i sa svojim nenamazanim usnama. Da vidim šta mi je na njima toliko teško da prihvatim.
Isto važi za lakiranje noktiju, farbanje kose i sve one male rituale u kojima možemo da uživamo. Volim kada je nega zadovoljstvo. Kada biramo boju, isprobavamo, menjamo i radujemo se rezultatu.
Želim da sačuvam i mogućnost da izađem bez svega toga i osećam se dobro.
Naravno, jedan loš dan pred ogledalom ne govori sve o našem odnosu prema sebi. Niti želja za promenom automatski znači da sebe ne volimo. Ponekad nam se nešto jednostavno dopada.
Zato mi je važan taj unutrašnji razgovor. Da znam kada me vodi radost, a kada strah da ovakva kakva jesam neću biti dovoljno lepa ili prihvaćena.
Kada razmišljam o ljudima koji su mi lepi, setim se njihovog pogleda. Načina na koji slušaju. Osmeha koji se pojavi kada me vide. Nežnosti sa kojom mi nešto kažu.
Plemenitost, prihvatanje i razumevanje za mene imaju svoj izraz. Vidim ih u sitnim pokretima lica, u toplini očiju, u načinu na koji neko napravi prostor za drugu osobu.
Zbog toga mi je sopstvena izražajnost postala dragocena. Želim da joj ostavim prostor.
Iz tuđeg izgleda ne mogu da znam koliko neko ima topline, niti da li je u miru sa sobom. Estetski tretman to ne može da mi otkrije. Mogu samo da kažem da mene najviše dotakne trenutak u kojem kroz lice osetim osobu.
Sve češće poželim da i sebi budem lepa na taj način: kroz prisutnost, blagost i izraz koji slobodno dolazi.
Ponekad pomislim da bi nam značilo da sebe na trenutak pogledamo očima svoje majke, sestre ili najbolje prijateljice.
Mislim na žene uz koje se osećamo voljeno i sigurno. One koje umeju da budu iskrene, a čija iskrenost ima nežnost.
One često vide mnogo više od detalja na kojem smo se mi zaustavile. Dok mi gledamo jednu boru, one vide kako nam lice zasija kada pričamo o nečemu što volimo. Dok mi analiziramo fotografiju, one prepoznaju naš osmeh.
Mogu da nam daju i odličan savet. Da kažu koja nam boja pristaje, kakva frizura nas otvara ili da izgledamo umorno i da bi nam prijao odmor. Dragoceno je kada takav savet dolazi iz poznavanja cele osobe.
Možemo da ih pitamo: „Šta ti vidiš kada me pogledaš?“
I onda da zaista saslušamo odgovor. Da ne požurimo sa: „Ma, to kažeš zato što me voliš.“
Možda upravo zato što nas vole primećuju nešto što smo mi, zagledane u sitne nedostatke, prestale da vidimo.
Estetiku doživljavam pomalo kao dobru odeću. Volim da bude lepa, ali mi je važno i da mi bude udobna, da mogu da dišem i slobodno se krećem.
Tako želim da se osećam i u svom licu.
Spoljašnja nega i unutrašnji mir mogu lepo da žive zajedno. Volim taj balans: da vodimo računa o sebi i istovremeno znamo da naša vrednost postoji i kada nismo sređene.
Za mene je botoks bio iskustvo kroz koje sam jasnije prepoznala šta mi prija. Neko drugi će iz svog iskustva doneti drugačiju odluku. Ostavljam mu tu slobodu, kao što je ostavljam i sebi.
Volela bih samo da, pre bilo koje promene, sebi damo trenutak iskrenog pogleda. Da proverimo kako smo. Da se setimo šta volimo na sebi i šta u našem prisustvu vole ljudi koji su nam bliski.
Ja danas biram svoje pokretno lice, svoj osmeh i linije koje uz njega dolaze. Prija mi da se pogledam i prepoznam.
A ako neka borica u tom susretu privuče pažnju, mogu da je pogledam sa istom nežnošću sa kojom gledam žilicu na listu.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs
