Blog
Dozvoli sebi da se odmoriš
Dozvoli sebi da odmoriš i vratiš nervni sistem u balans kroz prirodu, tišinu i svesno izmeštanje. Pročitaj i napravi prvi korak ka sebi.
Mnogi od nas znaju one trenutke u kojima telo više ne viče, već ćuti, a mi to ćutanje pogrešno tumačimo: kao snagu, stabilnost ili zrelost, ne shvatajući da je upravo ćutanje tela često poslednji jezik koji ostaje kada smo ga predugo ignorisali, kada smo predugo verovali da možemo još malo, još samo ovaj rok, još ovaj razgovor, još ovu obavezu, još jednu ulogu koju smo preuzeli. To se dešava jer smo navikli da budemo oni koji drže, nose, organizuju i razumeju, pa nam se činilo nepristojnim, sebičnim ili slabim da stanemo i priznamo da smo umorni.
Umor kao odsustvo iz sopstvenog života
Umor o kojem danas pišem nije onaj fizički koji se reši jednim popodnevnim snom ili vikendom provedenim na kauču, već onaj dublji, umor nervnog sistema koji mesecima, nekada i godinama, živi u stanju pripravnosti, u nevidljivoj napetosti, u stalnom skeniranju sveta, ljudi, poruka, mejlova, mogućih problema i potencijalnih opasnosti, čak i onda kada realne opasnosti nema, jer savremeni život retko ostavlja prostor za istinsko isključivanje.
Naša svakodnevica danas nije samo brza, nego je i bučna, fragmentisana i neprestano nas odvaja od sopstvenog ritma, od ciklusa tela, od daha koji bi trebalo da se produbljuje kako dan odmiče, a ne da se skraćuje kako lista obaveza raste i zato nije čudno što sve više ljudi funkcioniše iz hronične iscrpljenosti, anksioznosti ili osećaja da su “odsutni iz sopstvenog života“, iako su fizički prisutni na svim mestima na kojima se od njih očekuje da budu.
Kontakt sa prirodom je odmor koji nam treba
Kada govorimo o odmoru, često ga zamišljamo kao pasivnost, kao bežanje ili luksuz, ali odmor u svojoj suštini nije ni jedno od toga, već duboko biološka potreba, proces kroz koji se nervni sistem vraća u stanje sigurnosti, kroz koji telo izlazi iz režima preživljavanja i ulazi u stanje obnove, a um konačno dobija priliku da se umiri, ne zato što smo ga naterali, već zato što više nema razloga da bude na oprezu.
Izmeštanje iz svakodnevnice, makar privremeno, ima moć koju često potcenjujemo, jer promena okruženja ne deluje samo na našu percepciju, već direktno utiče na rad mozga, hormona i autonomnog nervnog sistema, koji se u novom prostoru, daleko od poznatih stimulusa, starih okidača i ustaljenih obrazaca, spontano reorganizuje, pronalazeći prirodniji, sporiji i zdraviji ritam.
Priroda u tom procesu nije dekor, već aktivni učesnik isceljenja, jer kontakt sa zemljom, drvećem, vodom i suncem ima direktan, merljiv efekat na smanjenje kortizola, regulaciju krvnog pritiska, poboljšanje sna i vraćanje osećaja unutrašnje povezanosti koji se u gradskom, zatvorenom i digitalnom okruženju lako izgubi.
Naši preci su znali...
Naši preci to nisu morali da uče iz knjiga niti da potvrđuju naučnim studijama, jer su njihovi životi bili u stalnom dijalogu sa prirodom, sa ritmovima dana i noći, sa promenama godišnjih doba, sa zemljom koju su obrađivali, vodom iz koje su pili, suncem koje im je grejalo kožu i kost, i upravo ta stalna uronjenost u prirodne elemente bila je temelj njihove otpornosti, njihove fizičke snage i dužine života.
Oni nisu živeli brže, već prisutnije, nisu bili manje ambiciozni, već su znali da se nijedan rast ne dešava bez pauze, da se seme ne može stalno zalivati niti čovek stalno davati, i da se mudrost ne gradi samo kroz rad, već kroz tišinu između dva rada, kroz odmor koji nije bekstvo, već povratak sebi.
Povratak prirodi
Danas, kada smo gotovo potpuno odvojeni od prirodnog okruženja, naš nervni sistem živi u neprirodnim uslovima, izložen stalnoj veštačkoj svetlosti, buci, informacijama i očekivanjima i zato se telo sve češće javlja kroz simptome, nesanicu, napetost, probavne smetnje, pad imuniteta ili emocionalnu preosetljivost, pokušavajući da nas vrati tamo gde prirodno pripadamo.
Boravak u prirodi, posebno kada sebi dozvolimo da zaista budemo prisutni, bez potrebe da nešto postignemo, objavimo ili dokažemo, ima moć da nas podseti ko smo ispod svih uloga, i tada se dešava nešto vrlo tiho, ali duboko: dah se spontano produbljuje, misli se usporavaju, telo se opušta, a duša, često zanemarena u svakodnevnoj trci, konačno dolazi do prostora u kojem može da se protegne, odmori i ponovo oseti radost postojanja.
Možda je upravo zato prirodan sledeći korak, nakon iskustava dalekih mesta poput Balija, povratak bližem, poznatijem, ali ne manje moćnom prostoru, mestu koje nosi sirovu snagu, tišinu i dubinu, poput Stare planine, gde se ne dolazi da bi se pobeglo od života, već da bi se u njega vratilo celovitije, mirnije i prisutnije.
Odmor je najvažniji deo našeg životnog puta, a dozvoliti sebi da odmoriš nije slabost, već zrelost da prepoznaš da tvoj sistem, tvoje telo i tvoja duša zaslužuju prostor u kojem mogu da dišu, bez opravdanja, bez krivice i bez ikakve žurbe.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs