Uvek sam tragala. Pitala sam se gde ću da živim, s kim ću da provedem život, šta ću da radim. Tražila sam mesto, ljude i način života u kojima ću osetiti: da, to je to.

A po čemu sam znala da jeste?

Nisam slepo verovala svemu što mi um govori.

Jer um je uvek imao razloge. I to vrlo uverljive.

„Nemoguće je.“
„Nećeš uspeti.“
„On nije za tebe.“
„To je skupo.“

Mogla sam za svaki od tih razloga da pronađem objašnjenje. Mnogi su bili legitimni. Postojale su okolnosti koje je trebalo sagledati, troškovi koje je trebalo izračunati, pitanja na koja je trebalo odgovoriti. Ali nijedan od tih razloga nije mogao umesto mene da oseti moj život.

Zato bih se vraćala sebi. Utišala bih sve što govori šta bi trebalo, šta ima smisla, šta će neko misliti. I osetila u svom jezgru: da li ovo za mene jeste ili nije?

Nekada je odgovor bio tih, ali jasan. Nisam znala kako će se sve dogoditi. Nisam imala garanciju da će biti lako. Samo sam osećala da moje „da“ i dalje postoji, čak i kada um iznese sve svoje argumente.

A onda bih ponovo počela da se cenkam sa sobom.

„Jeste, ali šta ako…?“
„Znam, ali možda ipak…“
„Sačekaću da budem još malo sigurnija.“

Koliko energije ode na to pregovaranje. Već osećamo odgovor, a tražimo još jedan dokaz da smemo da mu verujemo.

U mom iskustvu, kada bih prestala da se cenkam i priznala sebi da znam da jeste, stvari bi počele da se otvaraju. Videla bih sledeći korak. Obavila razgovor koji odlažem. Potražila način. Dala sebi priliku da krenem, iako još ne znam ceo put.

Za mene, poverenje u sebe ostavlja prostor da proverim činjenice, upoznam osobu i promenim odluku. Daje mi i slobodu da primetim kada iz mene govori strah, a kada nešto mirnije i dublje.

U svojoj pesmi „Tišina“ upravo govorim o tome. O povratku u prostor u kojem mogu jasnije da osetim ono što je tu, ispod svih misli i objašnjenja. U njoj kažem:

„U tišini najjasnije vidim te,
u tišini najjasnije čujem te,
u tišini znam da volim te.“