Odrasla sam u sistemu u kome je greška bila nešto čega treba da se stidiš. U sistemu u kome dete ne sme da pokaže bes, u kome se svaka greška osuđuje, kažnjava ili dočekuje razočaranjem. U sistemu u kome se, često i iz najbolje namere, stvara uverenje da vredimo samo onda kada smo savršeni.
Tako sam godinama živela pokušavajući da budem upravo to. Savršena.
A onda se desio život.
Jer život ne poznaje savršenstvo. On poznaje iskustvo.
I onda me je pronašlo preduzetništvo. Namerno kažem da je ono svojevrsna kletva za svakog perfekcionistu. Jer preduzetništvo vas vrlo brzo suoči sa svim onim što pokušavate da sakrijete od sebe. Svakom nesigurnošću. Svakim strahom. Svakom iluzijom da sve možete da kontrolišete.
Počeli su padovi.
Došle su izdaje poslovnih partnera. Došle su izdaje u privatnim odnosima. Greške nastale zato što nisam imala ugovore. Greške nastale iz mog neznanja. Greške nastale zato što sam se plašila da se suprotstavim. Zato što nisam postavila granice. Zato što sam verovala više nego što je trebalo. Zato što nisam verovala sebi kada je trebalo.
Neke od tih grešaka koštale su me nekoliko desetina hiljada evra.
U tom trenutku delovalo mi je kao da me svaka od njih vraća nekoliko koraka unazad.
Ali danas, kada pogledam unazad, više ih ne vidim kao poraze.
Vidim ih kao pločice na putu kojim danas hodam.
Svaka greška postala je jedna pločica.
Neke su bile male, jer sam iz njih brzo naučila.
Neke su bile ogromne, teške kamene ploče, jer sam istu lekciju ponavljala više puta. Tapkala sam na istoj stepenici, sve dok nisam zastala, pogledala sebe iskreno i konačno naučila ono što je život pokušavao da me nauči.
Tek tada sam mogla da napravim mozaik.
I tek tada sam shvatila da se put uspeha ne gradi od savršenih odluka.
Danas znam da ne postoji čovek koji nije pogrešio.
Postoje samo oni koji iz grešaka nisu želeli da uče.
I zato želim da iskoristim ovaj tekst da kažem jedno veliko izvini.
Svom detetu.
Mnogo puta sam joj se iskreno, i kroz suze, izvinila za stvari za koje znam da sam pogrešila. Možda za neke od njih ona nikada neće ni znati. Ali ja znam.
Svim ljudima koje sam nekada, svesno ili nesvesno, povredila.
Jer danas mogu potpuno iskreno da kažem da u tim trenucima nisam znala bolje. Nekada čak nisam ni bila svesna da sam nekoga povredila.
Ali ono što znam jeste da nikada nisam imala lošu nameru.
I upravo me je to dovelo do još jednog važnog uvida.
Shvatila sam da vrlo verovatno ni većina ljudi koji su mene povredili nije želela da me povredi.
Ni oni nisu znali bolje.
Ni oni nisu bili svesni svojih rana, svojih strahova i svojih ograničenja.
To, naravno, ne znači da treba da ostanemo tamo gde nas neko povređuje.
Ne znači da ne postavljamo granice.
Ne znači da opravdavamo tuđe postupke.
Ali znači da možemo da pustimo teret koji nosimo.
Jer oproštaj nije poklon drugome.
Oproštaj je sloboda koju poklanjamo sebi.
Danas više ne želim knjigu života bez grešaka.
Želim knjigu u kojoj svaka greška ima svoju lekciju.
I u kojoj nijedna stranica nije bačena samo zato što nije bila savršena.
Možda upravo zato naš put ka uspehu nije autoput od glatkog asfalta.
Možda je to staza popločana hiljadama pločica.
Svaka od njih predstavlja jednu grešku.
I kada se jednog dana okrenemo iza sebe, shvatićemo da upravo te pločice nisu bile prepreke.
One su bile put.
Zato vas danas pozivam da zajedno popločamo svoju stazu uspeha.
Prihvatanjem svoje ljudske nesavršenosti.
Jer možda nas upravo ono čega smo se najviše stideli jednog dana odvede tamo gde smo oduvek želeli da stignemo.
Ne uprkos svojim greškama.
Nego upravo zahvaljujući njima.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs
