Kada sam krenula ozbiljnije da radim na sebi, dugo sam svoje korene posmatrala kao težinu.
Gledala sam obrasce svojih predaka, njihove strahove, traume, odricanja, gubitke, odnose, ćutanja i sve ono što se generacijama prenosilo dalje. Imala sam osećaj da mnogo toga prvo moram da iscelim kako bih mogla slobodno da krenem napred.
Radila sam na transgeneracijskim obrascima kroz Akašu, konstelacije i različite metode koje sam tokom godina učila i praktikovala.
Sve dok u jednom trenutku nisam promenila pitanje.
Umesto:
„Šta sam nasledila što me koči?“
počela sam da se pitam:
„Šta sam nasledila što me nosi?“
I tada sam svoje porodično stablo prvi put videla drugačije.
Stablo ne može da raste visoko ako nema koren koji može da ga drži.
I pomislila sam: ako su kroz moje porodično stablo prolazile velike patnje, zar nije moguće da su kroz njega morale da se razviju i jednako velike snage?
Ako su moji preci preživljavali gubitke, negde postoji sposobnost preživljavanja.
Ako su počinjali ponovo, postoji snaga novog početka.
Ako su podizali porodice u teškim okolnostima, postoji izdržljivost.
Ako su stvarali ni iz čega, postoji kreativnost.
Ako su voleli uprkos svemu, postoji ogromna sposobnost ljubavi.
Tada sam počela da prepoznajem svoje nasleđene darove.
Mnoge od njih sam do tada potpuno podrazumevala. Mislila sam da ih svi imaju.
A nemaju.
Počela sam da vidim koliko snage, discipline, intuicije, upornosti, hrabrosti, kreativnosti i sposobnosti da ustanem ponovo zapravo pripada mom korenu.
I umesto da svoje pretke gledam samo kroz ono što treba „isceliti“, počela sam da osećam zahvalnost za ono što sam od njih dobila.
U jungovskoj psihologiji postoji pojam senke, odnosno shadow, za delove sebe koje ne vidimo, odbacujemo ili potiskujemo.
U starogrčkoj filozofiji postoji ideja enantiodromije, prelaska jedne krajnosti u njenu suprotnost. Jung je kasnije upravo ovaj termin koristio da opiše psihološku pojavu u kojoj prenaglašena jednostranost vremenom pokreće svoju suprotnost.
A možda je najlepša metafora ona hermetička:
„As above, so below.“
Kako gore, tako dole.
Kako krošnja, tako koren.
Kako svetlost, tako senka.
Kako rana, tako potencijalna snaga.
Ne verujem više da je cilj da iz sebe odstranimo sve ono što nazivamo „crnim“ kako bismo ostali samo „beli“.
Cilj je integracija.
Da upoznamo i jedno i drugo.
Da možemo da kažemo:
Ovo je moja senka. Ovo je moja svetlost. I obe pripadaju meni.
Jer možda ono što smo godinama nazivali svojim najvećim teretom krije i jednu od naših najvećih snaga.
Ovo je jedna od vežbi koje radimo kroz Akaša konstelacije i na fasting retreatovima.
Uzmi papir i podeli ga na dve strane.
Sa jedne strane napiši:
ŠTA SAM NASLEDIO/LA KAO TERET?
Sa druge:
ŠTA SAM NASLEDIO/LA KAO SNAGU?
Kreni kroz svoju porodičnu liniju. Majka. Otac. Bake. Deke. Prabake. Pradeke. Sve ono što znaš o njima.
Nemoj da žuriš.
Napiši obrasce koji su se ponavljali: strah, nemaština, napuštanje, kontrola, zavisnost, ćutanje, prevelika odgovornost, težak rad, nemogućnost pokazivanja emocija…
A onda za svaki od njih potraži snagu koja je mogla da nastane pored njega.
Težak život → izdržljivost.
Nemaština → snalažljivost.
Gubitak → sposobnost ponovnog ustajanja.
Velika odgovornost → pouzdanost.
Borba → hrabrost.
Promene → prilagodljivost.
I onda napravi još jednu listu.
Napiši sve ono dobro što kod sebe podrazumevaš.
Kako voliš? Kako radiš? Kako ustaješ kada padneš? Kako stvaraš? Kako brineš o drugima? Koliko si intuitivan/na? Koliko si uporan/na? Šta umeš da izdržiš? Šta umeš da napraviš ni iz čega?
I pitaj se:
Od koga sam ovo dobio/la?
Nemoj donositi konačan zaključak odmah.
Ostavi papir nekoliko dana.
Dodaj ono čega se setiš. Pitaj nekoga iz porodice. Posmatraj sebe.
A onda pogledaj obe strane zajedno.
Možda prvi put nećeš videti samo ono što treba da isceliš.
Videćeš i ono na šta možeš da se osloniš.
Koren drži stablo na jednom mestu.
Naizgled ga ograničava.
Ali upravo zato što ga drži, stablo može da raste prema nebu.
Sve što nas ograničava može istovremeno biti ono što nas podržava.
Danas zato svoje korene ne doživljavam kao nešto od čega treba da pobegnem.
Želim da ih upoznam.
Da uzmem njihovu snagu.
Da integrišem njihovu senku.
Da budem zahvalna za darove koje sam nekada podrazumevala.
I da iz tog korena izraste nešto novo.
Napravi svoju listu. Napravi svoje porodično stablo.
Ne samo stablo trauma koje treba isceliti, već stablo snaga koje su generacije pre tebe gradile da bi danas stigle do tebe.
Jer kada koren prestane da bude samo težina i postane oslonac, stablo može da daje svoje najbolje plodove.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs
