Postoje susreti za koje sam znala da su poslednji dok su se još događali.
Znala sam.
Ne racionalno. Nije postojala odluka, dokaz, veliki razgovor ni dramatičan kraj. Samo je nešto u meni bilo potpuno mirno i jasno.
Gledala sam osobu, mesto ili trenutak i osećala:
Ovo je poslednji put.
A postoje i oni drugi.
Oni za koje nisam imala pojma da su poslednji.
Običan razgovor. Obična kafa. Zagrljaj na brzinu. „Čujemo se.“ „Vidimo se.“ Ništa što bi nagovestilo da se jedan mali univerzum upravo zatvara.
I onda prođu meseci. Nekada godine.
Osoba i dalje živi u istom gradu. Možda prolazi istim ulicama. Radi isti posao. Ide na ista mesta. Teoretski, postoji hiljadu načina da se ponovo sretnemo.
Ali se ne sretnemo.
Kao da više ne postojimo jedno drugom na mapi.
I sve više razmišljam o tome koliko je život zapravo pitanje unutrašnjeg stanja iz kojeg živimo.
Ne mislim nužno na paralelne univerzume kao naučnu teoriju.
Mislim na nešto što možemo da prepoznamo u sopstvenom životu.
Na trenutak kada se neka odluka u nama zaista prelomi.
Ne kada kažemo: „Od sutra ću drugačije.“
Nego kada više ne možemo po starom.
Kada nešto što smo godinama tolerisali odjednom postane nemoguće.
Kada odnos koji nam je bio ceo svet više ne može da nas zadrži.
Kada način na koji smo zarađivali, voleli, birali, ćutali ili čekali više nije kompatibilan sa osobom koja smo postali.
Spolja se možda ništa nije promenilo.
Isti grad.
Ista kuća.
Isto telo.
Isti ljudi.
A ipak, mi više nismo tamo.
Kao da smo promenili frekvenciju na radiju.
Stanica koja je do juče svirala glasno sada postoji negde u etru, ali je više ne čujemo.
Možda upravo zato neke ljude više nikada ne sretnemo.
Ne zato što su nestali.
Nego zato što smo mi prestali da budemo ona verzija sebe koja ih je sretala.
Često mislimo da ćemo promeniti život kada nešto dobijemo.
Kada dođe pravi partner, konačno ću se osećati voljeno.
Kada budem imala više novca, biću mirna.
Kada posao uspe, osećaću sigurnost.
Kada me neko izabere, znaću da vredim.
Kada se dogodi ono što želim, konačno ću moći da se opustim.
Ali šta ako je redosled obrnut?
Šta ako život ne čeka da nešto dobiješ da bi ti dao dozvolu da osetiš mir?
Šta ako upravo iz mira počinješ da vidiš život koji ranije nisi mogla da vidiš?
Godinama možemo da stojimo pored prilike i da je ne prepoznamo.
Možemo da sretnemo divnog partnera i da nam ne bude privlačan jer smo još naviknuti da ljubav prepoznajemo kroz nemir.
Možemo da imamo poslovnu priliku pred očima, a da je odbijemo jer se ne uklapa u našu sliku o tome koliko zaslužujemo.
Možemo da želimo obilje, a da svaki dan živimo iz unutrašnje rečenice:
Nema dovoljno.
I onda pokušavamo više.
Radimo više.
Jurimo više.
Kontrolišemo više.
Dokazujemo više.
Manifestujemo više.
A možda nam ne treba još više napora.
Možda nam treba manje onoga što stoji između nas i života.
Posebno mi je zanimljiva ideja „druge polovine“.
Kao da negde postoji osoba koja nosi deo nas koji nam nedostaje.
A šta ako ljubav počinje tek onda kada prestanemo da tražimo nekoga da nas dovrši?
Kada više ne kažemo:
Treba mi partner da bih osetila ljubav.
Nego:
Ja jesam ljubav. I iz te celovitosti biram sa kim želim da je delim.
To potpuno menja odnose.
Jer više ne biraš iz gladi.
Ne biraš nekoga zato što ne možeš bez njega.
Biraš zato što možeš bez njega, ali iz svoje celovitosti želiš da zajedno stvarate nešto veće.
Isto je sa novcem.
Ne govorim o tome da novac nije važan. Jeste. Omogućava slobodu, iskustva, sigurnost, pomoć drugima i mnogo toga lepog.
Ali ako od novca tražimo da nam konačno dokaže da smo sigurni, koliko je novca dovoljno?
Ako od uspeha tražimo da nam dokaže da vredimo, koliko uspeha je potrebno?
Ako od aplauza tražimo ljubav, koliko ljudi mora da nam aplaudira da bismo poverovali?
Nema tog spoljašnjeg rezultata koji može trajno da popuni mesto koje smo u sebi označili kao nedostatak.
Za mene je jedna od najlepših ideja Akaše upravo polje svih mogućnosti.
Ne kao obećanje da ćemo dobiti baš svaku stvar koju ego poželi.
Već kao podsećanje koliko je malo onoga što trenutno vidimo u odnosu na potencijal koji postoji.
Kada gledamo iz straha, vidimo određene puteve.
Kada gledamo iz nedostatka, primećujemo dokaze nedostatka.
Kada verujemo da nismo dovoljno dobri, nesvesno biramo realnosti koje će nam to iznova potvrđivati.
Ali kada menjamo unutrašnje stanje, menja se ono što uopšte možemo da prepoznamo.
I tu je za mene ključ.
Ne:
„Kada ovo postignem, biću mirna.“
Nego:
„Kako danas mogu da budem mir koji pokušavam da postignem?“
Ne:
„Kada pronađem ljubav, biću cela.“
Nego:
„Kako danas mogu da živim iz stanja bezuslovne ljubavi prema sebi i životu?“
Ne:
„Kada budem imala dovoljno, prestaću da se plašim.“
Nego:
„Kako izgleda moj sledeći izbor kada ga ne pravim iz straha da nema dovoljno?“
Tu počinje promena realnosti.
Možda ne privlačimo život tako što dovoljno jako želimo.
Možda ga stvaramo tako što postajemo sposobni da ga vidimo.
Jer prilika možda već postoji.
Osoba možda već postoji.
Ideja možda već postoji.
Novac možda postoji kroz put koji trenutno ne primećujemo.
Ali ne možemo da vidimo sve iz svakog unutrašnjeg stanja.
Kada smo opsednuti nedostatkom, svet postaje katalog onoga što nemamo.
Kada smo u miru, počinjemo da primećujemo ono što jeste.
A iz toga nastaju drugačije odluke.
Iz drugačijih odluka nastaju drugačiji susreti.
Iz drugačijih susreta nastaju drugačiji životi.
I možda je upravo to ono što nazivamo promenom vibracije.
Ne magično čekanje da univerzum nešto donese pred vrata.
Već toliko duboka unutrašnja promena da više ne biraš isti život.
Možda je ovo razlog zbog kojeg su mi poslednji susreti toliko fascinantni.
Jer nas podsećaju koliko je sve prolazno.
Možda danas poslednji put sediš sa nekim za istim stolom.
Možda poslednji put ulaziš u neku kuću.
Možda poslednji put pokušavaš da spaseš odnos koji si već prerasla.
Možda poslednji put radiš posao koji više nije tvoj.
Možda poslednji put brineš o nečemu što će za godinu dana biti potpuno nevažno.
A možda danas prvi put ulaziš u realnost koju još ne umeš ni da zamisliš.
Ne moraš da znaš.
Samo budi prisutna.
Reci ono što treba da kažeš.
Zagrli kada osećaš da treba.
Ne odlaži ljubav.
Ne ostavljaj život za trenutak kada budeš imala više novca, više vremena, pravog partnera, savršeno telo ili dovoljno potvrde da si uspela.
Jer život nije ono što će početi kada dobiješ sve što želiš.
Život se događa sada.
I možda najveći paradoks obilja jeste upravo u tome:
Kada prestaneš da govoriš životu „trebaš mi da bih bila cela“, prvi put možeš zaista da ga primiš.
Kada ne tražiš partnera da te spase, možeš da ga vidiš.
Kada od novca ne tražiš sopstvenu vrednost, možeš zdravije da ga stvaraš.
Kada od uspeha ne tražiš mir, možeš da stvaraš iz mira.
I tada se svet menja.
Isti grad.
Iste ulice.
Ista planeta.
Ali potpuno drugačija realnost.
Možda ljudi iz prethodnog života i dalje hodaju nekoliko ulica od nas.
Možda su mesta na kojima smo nekada pripadali još uvek otvorena.
Možda se ništa od toga nije pomerilo.
Pomerili smo se mi.
I zato, ako želiš novu realnost, možda prvo pitanje nije:
Šta još moram da uradim da bih tamo stigla?
Možda je pitanje:
Šta u sebi više ne moram da nosim da bih mogla da vidim da sam već krenula?
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs
