Postoje datumi koje slavimo.
A postoje datumi kroz koje prolazimo.
Za mene je rođendan oduvek bio mnogo više od broja svećica, još jedne godine ili pitanja šta sam postigla. Doživljavam ga kao portal. Kao tačku u kojoj na trenutak zastanem između žene koja sam bila i žene koja tek postajem.
Moj rođendan je 28og avgusta na Veliku Gospojinu.
I nekako mi to daje još dublju simboliku ovom danu.
Ne želim da ga obeležim samo željama koje ću zamisliti dok gasim svećice. Želim da ga obeležim jednim mnogo važnijim pitanjem:
Šta je vreme da konačno pustim, kako bih mogla da postanem nova verzija sebe?
Jer možda se ne rađamo samo jednom.
Možda imamo priliku da se ponovo rodimo svake godine.
Ja sam Devica u horoskopu. I to dupla Devica.
Ako postoji znak koji voli da analizira, organizuje, predvidi, razume, napravi sistem i drži stvari pod kontrolom, onda sam, rekla bih, izvukla duplu dozu.
Dugo sam verovala da je moja snaga upravo u tome.
Da mogu sve.
Da ću sve sama.
Da samo treba još malo da razmislim, još bolje da se organizujem, još više da radim, još preciznije da isplaniram.
Ali život je imao potpuno drugačiji plan za mene.
Nije želeo da naučim kako da kontrolišem još bolje.
Želeo je da naučim kako da verujem.
Kako da pustim.
Kako da ostanem stabilna čak i kada ne znam šta sledi.
Kako da budem u flowu.
I danas, kada pogledam unazad, shvatam da je gotovo sve što sam prošla vodilo ka toj istoj lekciji.
Godine 2006. imala sam operaciju kičme zbog diskus hernije.
Kičma je naš oslonac. Naš stub. Ono što nas drži uspravno.
Danas na taj period ne gledam samo kroz fizičku povredu. Za mene je on postao simbol jednog mnogo dubljeg pitanja koje sam godinama učila da postavljam sebi:
Da li verujem da će me život držati i kada ja ne držim sve konce u svojim rukama?
Tada to nisam znala.
Samo sam znala da je telo stalo.
Da nešto više ne može po starom.
I mislim da nam život upravo tako često govori.
Prvo tiho.
Onda malo glasnije.
A ako ga dugo ne čujemo, nekada nas potpuno zaustavi.
Ne zato da bi nas kaznio.
Već da bismo konačno čuli sebe.
Za mene je ta operacija bila jedan od prvih velikih životnih trenutaka u kojima je stara verzija mene morala da se završi.
Morala sam drugačije da se krećem.
Drugačije da treniram.
Drugačije da osećam svoje telo.
I, mnogo kasnije sam shvatila, drugačije da živim.
Napravila sam ga upravo zato što nisam.
Često ljudi vide metodologiju, praksu, jutarnje rituale, disanje, meditaciju, rad sa telom i pomisle da sam ja neko ko prirodno živi u potpunom miru.
Nisam.
Sve što danas radim nastalo je iz moje potrebe da pronađem način da se svakog dana vratim sebi.
Da izađem iz glave i vratim se u telo.
Da iz kontrole pređem u poverenje.
Da iz grča pređem u flow.
Da umem da prekinem sopstveni mentalni i emotivni tok kada osetim da me vodi tamo gde više ne želim da idem.
Zato je Flow metodologija pre svega nešto što pomaže meni.
Ja sam bila njen prvi polaznik.
I još uvek sam.
Jer ne postoji tačka na kojoj kažemo: završila sam rad na sebi.
Postoji samo sve veća svesnost o tome kada ponovo upadamo u stari obrazac i koliko brzo umemo da se vratimo sebi.
Kasnije je došla još jedna velika lekcija kroz telo.
Štitna žlezda.
Svoj put oporavka povezujem sa fastingom, promenom načina života, mislima, emocijama i mnogo dubljim odnosom prema sebi. Ali meni je taj period otvorio još jednu važnu temu.
Glas.
Izražavanje.
Dozvolu da kažem ono što osećam.
Dozvolu da budem ono što jesam.
Dozvolu da se čujem.
I možda nije slučajno što su danas glas i muzika toliko važan deo mog rada i mog života.
Nekada stvari koje nas najviše bole postanu vrata kroz koja jednog dana donesemo nešto drugima.
Ne zato što smo dobili sve odgovore.
Nego zato što smo bili spremni da prođemo kroz sopstveno iskustvo.
Zato danas ne želim da brojim samo godine.
Više me zanima koliko sam obrazaca ostavila iza sebe.
Koliko sam strahova prerasla.
Koliko puta sam rekla NE kada bih nekada rekla DA.
Koliko puta sam izabrala sebe bez osećaja krivice.
Koliko puta sam prestala da pokušavam da kontrolišem ishod i uradila ono što je do mene.
Koliko sam više u svom telu.
Koliko više govorim svojim glasom.
Koliko više verujem.
Jer šta nam zapravo znači još jedan rođendan ako smo na istom mestu u sebi?
Možemo promeniti posao.
Partnera.
Grad.
Telo.
Broj na računu.
Možemo otići na drugi kraj sveta.
Ali ako sa sobom nosimo isti obrazac, vrlo brzo ćemo napraviti istu stvarnost u novoj scenografiji.
Zato za mene lični razvoj nije pokušaj da postanemo neko drugi.
To je proces u kojem polako skidamo sve ono što više nismo.
Mislim da je jedna od najvećih zamki rada na sebi ideja da moramo da napravimo ogromnu promenu.
Ne moramo.
Dovoljno je da sebi damo mali zadatak.
Jedan obrazac.
Jednu odluku.
Jednu stvar koju ćemo narednih godinu dana raditi drugačije.
Možda ćeš prestati da govoriš DA kada želiš da kažeš NE.
Možda ćeš svakog jutra prvo dati vreme sebi, pre nego što ga daš telefonu i drugima.
Možda ćeš prestati da jedeš svaki put kada ti zapravo treba nežnost.
Možda ćeš početi da govoriš ono što misliš.
Možda ćeš konačno pokrenuti posao o kojem godinama razmišljaš.
Možda ćeš dozvoliti sebi da odmoriš bez osećaja krivice.
Možda ćeš prestati da pokušavaš da kontrolišeš sve.
Malo deluje beznačajno dok ga radiš jedan dan.
Ali uradi nešto malo 365 puta i više nisi ista osoba.
Zato bih volela da danas uradimo nešto zajedno.
Ne morate da čekate svoj rođendan.
Možete da iskoristite moj.
Uzmite papir i napišite tri pitanja:
Nemojte praviti spisak od 20 ciljeva.
Izaberite jedno.
Jer transformacija se retko dešava kada pokušamo da promenimo sve.
Dešava se kada jednu novu odluku ponavljamo dovoljno dugo da ona postane deo nas.
Ako je rođendan portal, onda danas želim da svoja vrata ostavim otvorena i za vas.
Ne želim samo da slavim još jednu godinu svog života.
Želim da slavim sve verzije sebe koje sam morala da pustim da bih stigla dovde.
Sportistkinju koja je morala da stane.
Ženu koja je mislila da sve mora sama.
Um koji je pokušavao sve da predvidi.
Telo koje me je više puta vraćalo sebi.
Glas koji je morao da nauči da se čuje.
I sve one verzije mene koje još nisam upoznala.
Jer znam da ih ima.
Kao što postoje i vaše verzije koje vas tek čekaju.
Možda je upravo to smisao portala.
Ne da znamo šta je sa druge strane.
Nego da imamo dovoljno poverenja da zakoračimo.
Ne mislim geografski.
Ne mislim finansijski.
Ne mislim ni poslovno.
Mislim unutra.
Želim da za godinu dana postoji nešto što danas više upravlja mnome, a tada neće.
Neki strah.
Neki grč.
Neka potreba za kontrolom.
Neki obrazac koji sam nasledila ili sama godinama ponavljala.
I isto želim vama.
Ne morate za godinu dana imati potpuno novi život.
Ali bilo bi divno da imate makar jednu staru granicu manje.
Jedan strah manje.
Jedan obrazac manje.
I malo više sebe.
Zato vas na svoj rođendan ne pozivam da mi nešto poželite.
Pozivam vas da nešto poželite sebi.
I još važnije, da odlučite šta ste spremni da uradite da ta želja ne ostane samo želja.
Jer novi život ne počinje 1. januara.
Ne počinje u ponedeljak.
Ne počinje kada se sve konačno složi.
Počinje onog trenutka kada odlučimo da više nećemo automatski ponavljati staru verziju sebe.
Za mene je taj trenutak svake godine moj rođendan.
Moj portal.
Moj novi krug.
I ove godine želim da kroz njega prođemo zajedno.
28. avgusta ne želim samo da slavim rođendan.
Želim da zajedno otvorimo portal nove svesti, nove energije i jedne nove verzije sebe.
Ne moramo da znamo gde će nas odvesti.
Dovoljno je da budemo spremni da pustimo ono što više ne želimo da nosimo.
Jer možda najveći poklon koji možemo da damo sebi za rođendan nije nešto novo što ćemo dobiti.
Možda je to nešto staro što ćemo konačno pustiti.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs
