Postoji slušanje uz koje vam se misao razvija dok govorite. Ne morate unapred da znate svaku reč. Možete da zastanete, da se ispravite, da kažete: „Čekaj, nisam tako mislila.“ Osoba preko puta ostaje tu. Osećate da je zanima ono što pokušavate da joj prenesete, čak i kada još niste pronašli najbolji način da to izgovorite.
A postoji i slušanje kroz nišan.
Neko vas gleda, čuje svaku reč i čeka grešku. Pogrešan izraz. Nedoslednost. Trenutak u kojem će moći da kaže: „Aha, eto!“ Kao da ste izašli pred nekoga sa pričom u rukama, a on je umesto ruku kojima bi je prihvatio podigao nišan.
Tako sam se osećala kao mala dok me je slušala majka. Kasnije sam taj isti osećaj prepoznala pred šefom. Različiti ljudi, različite okolnosti, a u meni poznata vruća stolica. Govorim, ali se istovremeno proveravam. Objašnjavam, ali već pripremam odbranu. Negde ispod svake rečenice stoji pitanje: da li sam sada dovoljno dobra?
Kada kažem da me je majka slušala kroz nišan, opisujem kako sam ja doživljavala te razgovore. Ne mogu iz tog osećaja da znam sve njene namere. Mogu da razumem da roditelj želi da dete nauči, da bude pažljivo, da ne pogreši. Ipak, kao dete nisam umela da razdvojim nameru odraslog od načina na koji se ja osećam dok me sluša.
Ja sam osećala da se čeka greška.
Zamislite dete koje dolazi da ispriča nešto iz škole. Želi da podeli doživljaj: bilo mu je lepo, nečega se uplašilo, nešto je prvi put uspelo. A odrasla osoba se zadrži na jednoj pogrešno izgovorenoj reči. Priča zastane baš tamo gde je dete želelo da bude viđeno.
To je primer onoga što za mene znači slušanje kroz nišan. U razgovor unesete ceo svoj dan, a izađete sa osećajem da je jedino važna sitnica koju ste pogrešno rekli. Kao da donesete buket, a neko ga pregleda samo da bi pronašao uveli list.
Naravno da ispravka ponekad ima svoje mesto. Ali meni je nedostajao osećaj da pre ispravke postoji susret. Da je neko prvo čuo mene. Da moja priča sme da bude nespretna, a da ja zbog toga ne postanem manje vredna pažnje.
Vruća stolica je dobra slika tog stanja. Sedite, ali ne možete da se opustite. Nešto vas stalno tera da se pomerate, popravljate položaj, tražite način da vam bude lakše. Samo što sam ja u razgovorima popravljala rečenice.
Da li sam ovo dovoljno jasno rekla? Da li treba još nešto da objasnim? Hoće li neko pomisliti da sam neodgovorna? Možda da odmah dodam razlog, da se unapred opravdam?
Dok jedan deo mene govori, drugi deo stoji sa crvenom olovkom i precrtava. Razgovor još traje, a ja ga već ocenjujem. Nisam potpuno prisutna ni u onome što pričam ni u onome što druga osoba odgovara, jer pokušavam da sprečim sledeću moguću grešku.
U takvim trenucima nisam tražila samo razumevanje. Tražila sam potvrdu da je sa mnom sve u redu. A čim tu potvrdu potpuno prepustim drugome, svaka njegova primedba može da zazvuči mnogo glasnije nego što zaista jeste.
Kasnije je došao posao i šef pred kojim sam ponovo osećala da sam pod nišanom. Više nisam bila dete, ali poznati unutrašnji razgovor lako se vraćao: pazi šta govoriš, nemoj da pogrešiš, pokaži da znaš.
Na poslu je normalno da neko proverava rezultat, postavlja pitanja i traži ispravke. Ono što je meni bilo teško jeste osećaj da se kroz svaku ispravku proverava i moja ukupna vrednost. Jedna greška lako bi postala dokaz za staru misao: nisam dovoljno dobra.
Zamislite, recimo, da završite obiman zadatak, a u dokumentu ostane pogrešan datum. Datum treba ispraviti. Ali ako razgovor počne i završi se samo njime, lako je izgubiti iz vida sve ostalo što ste uradili. U tom primeru jedna mrlja zakloni ceo prozor.
Meni je bilo potrebno da naučim da ponovo vidim prozor. Da mogu da prihvatim konkretnu primedbu, a da pritom ne poništim svoj trud, sposobnost i nameru. Greška traži ispravku. Ne mora svaki put da traži novu presudu o meni.
Vremenom sam primetila da se taj način slušanja nastanio i u meni. Nije uvek bio potreban neko spolja da pronađe grešku. Mogla sam to da uradim sama, dovoljno brzo i dovoljno strogo.
Zamislite da razgovor prođe sasvim pristojno, a vi se kasnije vraćate na jednu rečenicu. Možda ste se zbunili. Možda ste nešto mogli lepše da objasnite. Umesto da vidite ceo razgovor, vrtite njegovih pet najnespretnijih sekundi.
To je kao da gledate film od dva sata i odlučite da sve što znate o njemu zasnujete na jednom lošem kadru. Ja sam umela tako da gledam sebe. Tražila sam mesto na kojem sam mogla bolje, pa sam od tog mesta pravila celu sliku.
Tada sam počela da razumem koliko je naporno stalno pokušavati da budete neoborivi. Ne postoji rečenica koju niko ne može da kritikuje. Ne postoji postupak koji će svako razumeti. Ako je moj mir zavisio od toga da nikome ne ostavim prostor za primedbu, stalno sam imala još nešto da popravljam.
Jednog dana prihvatila sam sebe kakva jesam. Tu rečenicu danas mogu kratko da izgovorim, iako je iza nje mnogo preispitivanja. U jednom trenutku postalo mi je jasno da ne želim više da čekam svoju savršenu verziju kako bih sebi dozvolila da budem dobro.
Prihvatila sam da mogu da budem sposobna i da se zbunim. Da mogu da imam dobru nameru i pogrešno procenim situaciju. Da mogu nešto da znam, a nešto drugo tek da učim. Da moja nespretnost u jednom trenutku ne opisuje sve što jesam.
To prihvatanje nije završilo moje učenje. Dalo mi je više prostora za njega. Kada ne trošim svu snagu na odbranu od osećaja da sa mnom nešto nije u redu, lakše mogu da pogledam šta zaista treba da promenim.
Ako sam pogrešila datum, promeniću datum. Ako sam nekoga povredila, saslušaću ga i preuzeti odgovornost. Ako nešto ne znam, mogu da pitam. Svaki od tih koraka postaje jednostavniji kada mu ne dodajem teret da kroz njega moram da zaslužim pravo da prihvatim sebe.
U razgovoru koji počinje da liči na ispit sada postoji mogućnost da zastanem. Da ne nastavim automatski da se pravdam samo zato što je tišina neprijatna.
Mogu da kažem: „Želim prvo da završim misao, pa možemo da pogledamo šta treba da ispravim.“ Ili: „Razumem primedbu. Reci mi konkretno na koji deo misliš.“ Takve rečenice daju razgovoru oblik u kojem je lakše ostati prisutan.
Postoji i trenutak u kojem mogu jednostavno da priznam: „Da, tu sam pogrešila.“ Bez deset dodatnih objašnjenja koja treba da dokažu da ipak vredim. Odgovornost može da stane u jasnu rečenicu. Ne mora svaki put da preraste u dugo samoodricanje.
A ako se razgovor pretvori u omalovažavanje, mogu da postavim granicu: „Spremna sam da razgovaram o postupku. Želim da razgovaramo bez vređanja.“ Prihvatanje sebe uključuje i pažnju prema načinu na koji dopuštam da mi se ljudi obraćaju.
Ova priča me podseća i da pogledam kako ja slušam. Posebno kada razgovaram sa detetom, sa ljudima sa kojima radim ili sa nekim ko mi poverava nešto važno. Da li pratim njegovu misao ili već pripremam ispravku?
Zamislite da dete nešto prospe dok pokušava da vam pomogne. Možete prvo da primetite prosutu vodu. Možete da primetite i želju da učestvuje. Voda će svakako morati da se obriše, ali način na koji dođete do tog brisanja menja ceo susret.
Ili vam neko iz tima donese ideju koja još nije razrađena. Ako odmah počnete da nabrajate sve što ne može, možda nikada nećete saznati šta je ta osoba zapravo htela da predloži. Ponekad je potrebno malo strpljenja da bi misao dobila svoj puni oblik.
Želim da moje slušanje bude prostor u kojem čovek može da dovrši rečenicu. Da ga pitam: „Šta si time želeo da kažeš?“ Da ostavim mogućnost da postoji nešto što još nisam razumela. Nišan sužava pogled. Radoznalost ga širi.
Majka, šef i svi kasniji razgovori pomogli su mi da prepoznam koliko sam dugo svoju vrednost proveravala u tuđim reakcijama. Danas mogu da vidim i njihovu perspektivu, a da pritom ne umanjim ono što je meni bilo teško.
Najvažnija promena dogodila se u mom odnosu prema sebi. Počela sam da stvaram unutrašnje mesto na kojem mogu da ostanem i kada pogrešim. Mesto na kojem ne moram da pobegnem od sebe čim neko nije zadovoljan.
Vruća stolica za mene opisuje život u stalnoj pripravnosti. Prihvatanje sebe više liči na stolicu na kojoj mogu da sednem, udahnem i saslušam šta se zaista govori. Sa nje mogu da ustanem i nešto popravim. Mogu i da kažem da se ne slažem.
Još uvek učim taj način razgovora. Ali sada znam da imam pravo na svoju nedovršenu misao, na pitanje i na ispravku. Imam pravo da rastem bez svakodnevnog poništavanja sebe.
Možda i vi poznajete taj nišan. Možda ga prepoznajete u nečijem pogledu, a možda u sopstvenom glasu. Probajte da primetite kako slušate sebe nakon sledeće greške. Ima li u tom razgovoru mesta za razumevanje?
Ja želim da ga bude. Kada sebi dozvolim da budem čovek, lakše to dozvoljavam i drugima. Tada razgovor ponovo može da postane susret, a ja u njemu mogu da budem cela.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs
