Blog
Zašto partnerstvo puca kada želimo da budemo prihvaćeni
Kada biramo dopadanje umesto autentičnosti, prestajemo da budemo učesnici u odnosu i postajemo njegova strategija.
Potiskivanje istine, prilagođavanje i strah da ćemo biti “previše” stvaraju lažnu bliskost koja vremenom postaje emocionalno udaljavanje.
Partnerstvo pucazato što nestajemo iz sopstvenog života, u pokušaju da nas drugi zadrže.
Zdrav odnos počinje tek kada prestanemo da tražimo potvrdu spolja i odlučimo da ostanemo verni sebi.
U mnogim odnosima dođe onaj trenutak kada više ne znaš da li ćutiš zato što si miran ili zato što si se povukao od sebe. Taj trenutak se ne kroji godinama, natopljen mnogim rečenicama, svađama i pogrešnim izborima, već se kroji time što se polako povlačimo u sebe, svako malo nešto prećutkujemo, zbog neizgovorenih reči kako ne bismo narušavali mir i tako, nažalost, počinje pucanje partnerstva.
Psihološki okvir: potreba za prihvatanjem i potreba za istinom
Jedna od osnovnih ljudskih potreba je potreba za pripadanjem. Ona je razvojno usađena u naš nervni sistem. Kao deca, zavisimo od prihvatanja odraslih da bismo preživeli.
Međutim, problem nastaje kada potreba za pripadanjem ostane primarni regulator ponašanja i u odraslom dobu.
U psihološkom smislu, tada dolazi do zamene identiteta za prilagođavanje.
Osoba više ne pita:
– šta ja osećam?
– šta mi je važno?
– gde su moje granice?
Već:
– kako da ostanem prihvaćen/a?
– šta da ne kažem?
– šta da potisnem?
Autentičnost u tom kontekstu postaje pretnja jer istina nosi rizik da neko ode, da se razočara, da nas ne izabere, ali odnos koji se održava na cenzuri sopstvenog bića nije odnos. To je emocionalni kompromis koji se vremenom pretvara u unutrašnji raskol.
Zašto partnerstvo puca kada biramo dopadanje
Kada u odnos uđemo sa unutrašnjom odlukom da budemo prihvaćeni po svaku cenu, mi ne ulazimo kao celovita osoba, već kao verzija sebe koja je naučila da preživljava kroz prilagođavanje. Tu počinje pucanje, lagano i sporo pucanje.
- Ne biramo istinu, već strategiju
Ne pitamo se ko sam ja, već šta treba da budem da bih bio/la voljen/a.
Rečenice koje govorimo postaju filtrirane, emocije se doziraju, potrebe se ublažavaju, granice se pomeraju. Odnos se gradi na taktici, ne na susretu.
- U odnos unosimo strah, ne sebe
Strah da ćemo biti previše.
Strah da ćemo biti zahtevni.
Strah da ćemo, ako kažemo šta zaista mislimo ili osećamo, biti ostavljeni.
Partner tada ne upoznaje nas, već naš oprez.
- Stvaramo lažnu bliskost
Može delovati mirno, skladno, čak „zrelo“, ali to je bliskost bez rizika.
Bez konflikta nema istine.
Bez istine nema rasta.
Bez rasta, odnos stagnira i postaje prazaan.
- Preuzimamo tuđu odgovornost
Kada se stalno trudimo da se dopadnemo, mi nesvesno nosimo odgovornost za to da li će neko ostati, a to nije ljubav, to je kontrola.
Ljubav podrazumeva slobodu da neko ode ako ne može da bude sa onim što jesmo.
- Gubimo kontakt sa sobom
Najopasnija posledica dopadanja nije gubitak odnosa, već gubitak sebe.
U nekom trenutku više ne znamo šta zaista želimo, gde su nam granice, šta nam prija.
Partnerstvo tada puca jer jedna osoba više ne zna ko je.
- Istina kad-tad izađe
Autentičnost se može potisnuti, ali ne i izbrisati.
Sve što ne izgovorimo čini nas agresivnima.
Ono što smo potisnuli počinje da nas umara, a uloge postaju teret.
I ono što je počelo kao „samo malo prilagođavanja“ završi se kao emotivno udaljavanje.
Psihološke posledice ovakvog obrasca su jasne:
– potiskivanje autentičnih emocija
– gubitak osećaja identiteta
– pasivna agresija
– emocionalno povlačenje
– osećaj da smo nevidljivi, iako smo prisutni
Partner često nije ni svestan šta se dešava. On je zavoleo verziju osobe koja se adaptirala, a adaptacija nije ljubav. Adaptacija je strategija.
Detinjstvo kao temelj obrasca dopadanja
Da bismo razumeli zašto odrasli ljudi biraju dopadanje umesto istine, moramo se vratiti unazad. Detinjstvo je mesto gde dopadanje ne nastaje kao želja, već kao strategija preživljavanja.
Ne rađamo se sa potrebom da budemo „prihvatljivi“. Rađamo se sa potrebom da budemo viđeni, držani, odgovoreni. Kada taj odgovor izostaje, dete ne zaključuje da okruženje nije moglo više, dete zaključuje da ono samo nije dovoljno onakvo kakvo jeste i tu počinje obrazac.
Detinjstvo postaje temelj dopadanja onda kada dete uči da je ljubav uslovna, promenljiva, zavisna od ponašanja, raspoloženja odraslih, njihovog stresa, njihovih rana koje dete ne razume, ali ih oseća celim telom.
U detinjstvu, dete vrlo brzo uči sledeće:
– kada sam miran/na, mama me više voli
– kada sam poslušan/na, tata je prisutan
– kada ne tražim previše, ostajem sigurna
Ako dete doživi da je ljubav uslovljena ponašanjem, ono razvija uslovni identitet. To dete kasnije postaje odrasla osoba koja:
– teško izražava potrebe
– ima strah od konflikta
– vezuje ljubav za prilagođavanje
– veruje da istina vodi gubitku
Ovo su naučeni obrasci preživljavanja i problem nastaje kada ti obrasci ostanu neosvešćeni.
Lična odgovornost: moj deo u dinamici odnosa
Lična odgovornost znači osvešćivanje.
Pitanja lične odgovornosti su neprijatna, ali oslobađajuća:
– Zašto mi je važnije da budem izabran/a nego da budem svoja?
– Šta mislim da ću izgubiti ako kažem istinu?
– Koga pokušavam da zadržim prilagođavanjem?
– Šta sam naučio/la o ljubavi u ranom odnosu sa roditeljima?
Dok god verujemo da će nas neko „spasiti“ od osećaja neprihvaćenosti, ostajemo zarobljeni u potrazi za validacijom. Zrela osoba ne traži potvrdu identiteta. Ona je već u kontaktu sa sobom
Šta je važno da znamo o sebi pre nego što tražimo validaciju
Pre nego što zatražimo validaciju, važno je da razumemo iz kog mesta je tražimo, jer potvrda nije problem sama po sebi, problem nastaje onda kada ona postane zamena za unutrašnju jasnoću.
Postoje stvari koje, ako ne znamo o sebi, svaka spoljašnja potvrda samo privremeno smiri, ali nikada ne zasiti. Zato je važno da pre bilo kakvog „da li sam dovoljan/na“ znamo sledeće, ne površno, već duboko, telesno, kroz iskustvo.
- Ko sam ja kada me niko ne bira
Ne kako izgledam i ne koliko vredim drugima, već ko sam kada nema publike, aplauza, poruka, odgovora.
Kada bez spoljne reakcije ne znamo ko smo, onda validacija postaje identitet, a ne podrška
- Šta je moja odgovornost, a šta nije
Važno je znati gde se završava moja istina, a gde počinje tuđa.
Nisam odgovorna za tuđe emocije, ali jesam za svoj način izražavanja.
Ako to ne razlikujemo, validaciju tražimo da bismo umanjili krivicu, ne da bismo se povezali.
- Gde se prilagođavam iz straha, a gde biram iz vrednosti
Postoje kompromisi koji povezuju i kompromisi koji brišu.
Ako ne znamo razliku, tražićemo potvrdu da li smo „dovoljno dobri“ umesto da se pitamo da li smo verni sebi.
- Koje delove sebe potajno odbacujem
Sve ono što ne prihvatamo u sebi tražiće dozvolu spolja.
Emocije koje smatramo previše.
Potrebe koje smatramo sramotnim.
Ambicije koje smatramo sebičnim.
Ako ih ne priznamo sebi, tražićemo nekoga ko će ih „odobriti“.
- Kako reagujem kada me ne razumeju
Da li se povlačim?
Da li se objašnjavam do iscrpljenosti?
Da li napadam?
Da li se smanjujem?
Ova reakcija govori više o našoj vezi sa sobom nego o drugima?
- Da li verujem sebi ili sopstvenim sumnjama
Ako unutrašnji glas, intuiciju stalno dovodimo u pitanje, spoljašnji glasovi postaju autoritet.
Validacija tada nije potvrda, već dozvola za postojanje.
- Koje granice još uvek nemam pravo da postavim
Tamo gde nemamo granicu, tražićemo saglasnost.
Tamo gde ne stojimo u sebi, tražićemo da nas neko drži.
- Šta za mene znači biti voljena
Da li ljubav znači mir po svaku cenu?
Da li znači odsustvo konflikta?
Da li znači stalnu bliskost?
Ako ovo ne znamo, tražićemo validaciju za pogrešnu definiciju ljubaviPre nego što od partnera zatražimo razumevanje, važno je da mi već imamo odnos sa sobom.
To podrazumeva:
– jasno definisane vrednosti
– sposobnost da prepoznamo sopstvene emocije
– toleranciju na neprijatnost
– spremnost da ostanemo sa sobom čak i kada neko ode
Kada ove unutrašnje tačke oslonca postoje, potreba za spoljašnjom potvrdom se smanjuje. Ne nestaje potreba za bliskošću, već nestaje zavisnost. Tada odnos postaje prostor susreta, a ne dokazivanja.
Autentičnost ne znači biti sam
- Važno je razbiti jednu čestu zabludu:
- Autentičnost ne znači izolaciju.
- Biti svoj ne znači biti sam, već birati odnose u kojima je istina dobrodošla.
- Zdravo partnerstvo ne traži savršenstvo. Traži prisutnost, odgovornost i emocionalnu zrelost.
- Autentičnost je kompatibilna sa odnosom samo onda kada su vrednosti usklađene
Lična priča: izbor mira umesto validacije
U jednom trenutku mog života, gotovo neprimetno, shvatila sam da sam u tom odnosu bila birana, svakodnevno, iznova, kroz odluke, planove, prisustvo, ali da u svemu tome nisam bila zaista viđena, da je neko birao mene, ali ne i mene kakva jesam, već verziju koja je umela da bude razumna, prilagođena, mirna, onu koja zna kada treba da ćuti, kada da razume, kada da popusti, onu koja ne pravi talase i ne traži previše prostora.
Bila sam validirana, dobijala sam potvrde da sam dobra, a istina je u tom odnosu često ostajala negde između mojih grudi i mog grla, neizgovorena, odložena za „neko bolje vreme“, za trenutak kada će biti lakše, sigurnije, prihvatljivije. Tada je počeo i problem sa mojim emotivnim prejedanjem i postala sam žrtva svoje anksioznosti.
Razvod nije bio bekstvo, iako su ga neki tako videli, jer je sa strane uvek lakše poverovati da neko beži nego da je neko konačno stao. Razvod je bio povratak. Povratak sebi, svome telu koje je predugo bilo napeto, svojim granicama koje su se godinama pomerale da bi odnos opstao, svom unutrašnjem glasu koji sam utišavala jer sam verovala da ljubav traži izdržljivost, a ne iskrenost.
Bio je to povratak istini koju sam predugo odlagala da izgovorim zato što sam se bojala šta će se dogoditi ako je izgovorim naglas, jer istina uvek nosi rizik da se nešto sruši, ali nosi i jedinu mogućnost da se nešto izgradi na stvarnom tlu.
Taj izbor nije bio izbor protiv odnosa, protiv braka, protiv zajedništva, kako su neki pokušavali da ga protumače, jer ja i dalje verujem u partnerstvo, u bliskost, u ljubav koja raste, ali je bio izbor za autentičnost, za to da više ne živim u ulozi koja mi je donosila mir na površini, a nemir iznutra.
Tek tada sam razumela ono što ranije nisam mogla, ili nisam smela da vidim, da nije poenta u tome da me neko bira po svaku cenu, da me zadrži, potvrdi, opravda moje postojanje u svom životu, već da ja ostanem sa sobom dok me neko bira, da se ne smanjim da bih bila lakša za nošenje, da se ne prilagodim do tačke u kojoj više ne prepoznajem sopstvene potrebe, granice i istinu.
Shvatila sam da validacija, koliko god prijala, nikada ne može da zameni susret, jer susret podrazumeva da obe strane dolaze cele, sa svojim nesavršenostima, strahovima, pitanjima i razlikama, dok validacija često traži da jedna strana ostane tiša kako bi druga mogla da ostane mirna.
Moj izbor mira je bio izbor hrabrosti i tek kada sam prestala da tražim potvrdu da sam u redu, mogla sam da stanem u istinu da jesam, čak i ako to znači da će neko otići.
Poenta nikada nije bila da me neko bira dok ja nestajem.
Poenta je bila, i ostala, da se ja ne izgubim u tom biranju…
Kada prestanemo da tražimo potvrdu spolja
Kada prestanemo da tražimo potvrdu spolja, prestajemo da objašnjavamo sebe onima koji nemaju kapacitet da nas čuju.
Isto važi i za potrebu da nas neko razume bez da smo išta rekli, za očekivanje da će drugi prepoznati naše granice bez da ih jasno postavimo, za nadu da će neko ostati samo zato što smo se dovoljno trudili da budemo dobri, strpljivi, prilagođeni.
Kada prestanemo da tražimo potvrdu spolja, prestajemo da živimo u stanju unutrašnje provere, u stalnom osluškivanju tuđih reakcija, tonova, pauza, poruka koje nisu stigle, i tada počinjemo da osećamo razliku između onoga što nam zaista prija i onoga na šta smo navikli.
Isto važi i za odnose u kojima ostajemo iz lojalnosti prema prošloj verziji sebe, za obećanja data iz straha, za uloge koje smo davno prerasli, ali ih još uvek nosimo jer ne znamo ko smo bez njih.
Kada prestanemo da tražimo potvrdu spolja, više ne pregovaramo sa sopstvenom istinom, ne spuštamo kriterijume da bismo sačuvali vezu, ne menjamo temu kada razgovor krene ka nečemu važnom, ne umanjujemo svoje emocije da bismo bili lakši za podnošenje.
Isto važi i za krivicu koju smo godinama nosili, jer smo nekoga razočarali time što smo se promenili ili smo rekli „Ne“ za ono za šta smo ranije ćutali, jer smo izabrali sebe umesto slike o sebi koju su drugi zavoleli.
Birajmo sebe, i teko ćemo postati sposobni za odnos u kojem nema potrebe da se dokazujemo, opravdavamo ili smanjujemo.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs