Blog
Zašto sabotiraju tvoju hrabrost
Zašto ljudi sabotiraju tuđu hrabrost i kako da prepoznaš skrivene trigere i sačuvaš veru u sebe. Pročitaj esej i razumi dublju istinu
Postoji trenutak u životu svakog čoveka kada prestaje da se pita da li ima pravo da želi više i počinje da se pita zašto je uopšte poverovao da nema. Taj trenutak dolazi tiho, često dolazi u umoru, u razočaranju, u osećaju da više nema snage da se pretvara da je život koji živi dovoljan samo zato što je poznat i upravo u tom trenutku, kada neko odluči da više neće da se boji onoga od čega su drugi odustali, počinju problemi koji na prvi pogled nemaju veze sa tom odlukom, ali su sa njom duboko povezani.
Ljudi retko reaguju burno na tuđu slabost. Na nju su navikli. Sa njom znaju kako, ali na tuđu hrabrost reaguju snažno, jer ona u njima otvara pitanja koja su godinama zatvarali. Hrabrost jednog čoveka ne ugrožava druge zato što je opasna, već zato što ih podseća na snove koje su odložili, na istine koje su prećutali, na izbore koje su doneli iz straha, a ne iz ljubavi prema sebi.
Šta je triger i koju emociju on može izazvati u nama
U psihološkom smislu, triger predstavlja spoljašnji stimulus koji aktivira unutrašnji emocionalni odgovor nesrazmeran realnoj situaciji, što znači da ono što nas je pogodilo nije zapravo trenutni događaj, već nešto mnogo starije, dublje i često nesvesno. Triger je formiran ranije, kroz iskustva u kojima nismo imali kapacitet da obradimo emociju, kroz situacije u kojima smo morali da se prilagodimo, da se povučemo, da prećutimo ili da odustanemo od sebe kako bismo zadržali sigurnost, pripadnost ili ljubav.
Kada se triger aktivira, emocije koje se javljaju mogu biti različite, ali su najčešće vezane za strah, bes, zavist, tugu, krivicu ili osećaj ugroženosti, iako se često maskiraju racionalizacijom, kritikovanjem ili potrebom da se druga osoba „spusti na zemlju“. Triger može izazvati potrebu da kontrolišemo, da obesmislimo, da osporimo ili da se distanciramo, jer se u nama aktivira unutrašnji konflikt između onoga što jesmo i onoga što smo mogli biti.
Važno je razumeti da triger nije dokaz da je neko drugi pogrešan, već da je u nama ostala neintegrisana emocija ili neostvarena želja. On je signal, ali i prilika. Problem nastaje kada umesto da se zapitamo šta se u nama pokrenulo, mi krenemo da delujemo prema spolja, pokušavajući da utišamo sopstveni nemir tako što ćemo utišati drugu osobu.
Zašto ljudi najviše sabotiraju druge kada neko radi ono što oni nisu mogli ili smeli
Sabotaža retko dolazi iz svesne namere da se nekome nanese šteta. Mnogo češće dolazi iz nesvesne potrebe da se očuva unutrašnji balans koji je izgrađen na kompromisima i odustajanjima. Kada neko pored nas odluči da uradi ono što mi nismo, naš unutrašnji sistem vrednosti biva doveden u pitanje, jer se postavlja neprijatno, ali suštinsko pitanje: ako je on ili ona mogao, zašto ja nisam.
To pitanje je bolno jer ne vodi samo ka spoljašnjim okolnostima, već ka ličnoj odgovornosti, a odgovornost je ono od čega mnogi beže jer zahteva suočavanje sa sopstvenim strahovima, propuštenim prilikama i neizgovorenim željama. Umesto da se suoče sa tim, ljudi često biraju da umanje vrednost tuđeg pokušaja, da ga predstave kao rizičan, nerealan ili osuđen na neuspeh, jer ako tuđi put nije validan, onda ni njihov izbor da ostanu gde jesu ne mora da se preispituje.
U tom smislu, sabotaža je često oblik samoodbrane. Ona štiti identitet koji je izgrađen na rečenicama poput „to nije za mene“, „nije vreme“, „nije realno“, „nije pametno“. Kada se pojavi neko ko te rečenice demantuje svojim postupcima, ceo sistem opravdanja počinje da se ruši, a to stvara unutrašnju nelagodu koju mnogi ne znaju da podnesu.
Kako da prepoznaš sabotiranje, čak i kada dolazi iz „najbolje namere“
Sabotiranje se vrlo često ne manifestuje kao otvoreno protivljenje, već kao suptilno potkopavanje koje je zapakovano u brigu, savete i navodnu racionalnost. Rečenice koje počinju sa „samo želim da te zaštitim“, „znam kako se to završava“, „ne bih volela da se razočaraš“, često nose skrivenu poruku da je bolje ne pokušavati nego rizikovati neuspeh.
Jedan od najpouzdanijih pokazatelja da je u pitanju sabotaža, a ne podrška, jeste način na koji se osećaš nakon razgovora. Ako posle razgovora o nečemu što ti je važno osećaš pad energije, sumnju koja se ranije nije javljala, potrebu da se povučeš ili da umanjiš sopstvenu želju, to nije slučajno. Podrška može biti iskrena čak i kada je oprezna, ali nikada ne ostavlja osećaj skupljanja i gašenja.
Ljudi koji te zaista podržavaju možda će ti postaviti pitanja, ukazati na izazove, ali će istovremeno verovati u tvoj kapacitet da se sa tim izazovima nosiš. Sabotaža, čak i kada je nesvesna, polazi od pretpostavke da ti nisi sposobna, spremna ili dovoljno jaka, i upravo ta poruka je ono što dugoročno nanosi najveću štetu.
Biraj kome ćeš šta pričati o snovima, jer će neki želeti da te sputaju
Snovi nisu ideje. Snovi su unutrašnji pozivi. Oni dolaze iz dubljeg sloja bića i u početnim fazama su osetljivi, nestabilni i lako podložni uticaju. Kada san tek počinje da se formira, on još nema strukturu, plan, dokaze, već postoji kao osećaj, kao unutrašnje znanje da nešto drugo postoji i da te zove.
Upravo zato snovi nisu za svakoga. Ne zato što su ljudi zlonamerni, već zato što nemaju svi kapacitet da podnesu tuđu hrabrost. Neki ljudi će, suočeni sa tvojim snovima, pokušati da te „probude“ ne zato što si u zabludi, već zato što su oni svoje snove odavno uspavali i ne žele da ih iko podseća da je drugačiji život moguć.
Mudrost se ne sastoji u tome da prestaneš da deliš, već u tome da naučiš da razlikuješ one koji slušaju iz ljubavi od onih koji slušaju iz straha. Nije svako kome si bliska emocionalno i osoba sa kojom je bezbedno deliti viziju svog života.
Kada njihova istrigerovanost poljulja tvoju veru
Jedan od najtežih momenata na putu lične promene jeste trenutak kada tuđe reakcije počnu da utiču na tvoju unutrašnju sigurnost. Kada te neko svojom sumnjom, strahom ili pasivnom agresijom navede da preispituješ ono što si do juče jasno osećala. To ne znači da si slaba. To znači da si otvorena.
Kada mi nekoga istrigerujemo svojom hrabrošću, njegove reakcije mogu biti snažne i emocionalno nabijene, a ako nismo svesni mehanizma koji stoji iza njih, možemo ih doživeti kao realan odraz istine. Tako počinje unutrašnje kolebanje. Ne zato što put nije pravi, već zato što je nov.
U tim trenucima važno je vratiti se telu, sopstvenom iskustvu i unutrašnjem osećaju smisla. Vera u sebe ne dolazi iz spoljašnje potvrde, već iz doslednosti između onoga što osećamo i onoga što radimo. Ako stalno tražimo potvrdu, bićemo podložni tuđim strahovima.
Put istine nikada nije lak
Istorijski, psihološki i duhovno gledano, put istine nikada nije bio lak. On nije dizajniran da bude lak. On je dizajniran da bude transformativan. Isus, kao simbol istine, ljubavi i slobode, nije stradao zato što je činio zlo, već zato što je remetio ustaljene strukture moći, straha i kontrole. Njegov put nije bio put mase, već put unutrašnje doslednosti.
Put hrabrih, onih koji se usuđuju da veruju svom unutrašnjem pozivu, zahteva izdržljivost, jer podrazumeva suočavanje sa sumnjom, nerazumevanjem i često usamljenošću, ali upravo taj put razvija snagu, jasnoću i integritet koji ne mogu nastati u komforu.
Istina ne garantuje lagodan život, ali garantuje život koji je autentičan.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs