Blog
Šta nas najviše plaši kod fastinga?
Šta nas zaista plaši kod fastinga i zašto ti strahovi nemaju veze s glađu? Pročitaj blog i saznaj da li si spreman/na za promenu.
Ovo su vaši odgovori
Plaši me da ću se onesvestiti bez hrane.
Plaši me da ću izgubiti previše kilograma.
Plaši me da će me uhvatiti nervoza i neizdrživa potreba za hranom.
Plaši me da ću osetiti nemir i permanentnu glad.
Plaši me da ću imati bolove u stomaku.
Plaši me da će mi biti loše.
Plaši me da neću moći da izdržim uz svakodnevne obaveze.
Brine me pušenje tokom fastinga.
Brine me stalna potreba za slatkišima.
Brine me nedostatak podrške.
Brine me strah od paničnog napada.
Imam strah da neću imati dovoljno energije.
Imam strah da neću izdržati i da ću završiti kasno u noć pred frižiderom.
Muče me slabost, nervoza, glavobolja, nesvestica.
Plaši me ideja da će sve potisnuto izbiti iz mene.
Plaši me i, koliko god zvučalo neprijatno da se kaže naglas, da ću umreti od gladi.
I da dodamo još nekoliko strahova koje možda ne izgovaramo, ali ih svi u sebi poznajemo:
Strah me je da ću izgubiti kontrolu, da ću shvatiti da sam zavisan/na od hrane više nego što priznajem.
Strah me je da će me ovaj proces naterati da se suočim sa delovima sebe koje već godinama guram u stranu.
Strah me je da ću morati da se odreknem navika koje mi služe kao emocionalna proteza.
Strah me je da ću morati da prestanem da tražim utehu u nečemu spolja.
Kada ih sabereš, svi ovi strahovi zapravo govore jednu istu rečenicu, samo kroz drugačije forme: Bojim se da neću moći da preživim ako se usudim da napustim poznato.
Hajde sada da vidimo odakle to dolazi
Ljudi misle da se plaše gladi, ali u suštini se plaše svega što glad simbolički predstavlja. Plaše se gubitka kontrole, praznine, tišine koja nastaje kada se smire spoljašnje distrakcije i ostanu sami sa sobom. Plaše se da će im telo poslati signal koji neće znati da protumače, pa će um taj signal dramatizovati do apsurda, kao da je svaki neprijatni osećaj poziv na hitnu opasnost. Plaše se da će im vest o tome da je telo privremeno bez hrane aktivirati davni, duboko utisnuti mehanizam koji pamti trauma-glad-opstanak, iako danas ima više hrane na dohvat ruke nego ikada u istoriji ljudske vrste.
Kada bismo se malo zaista zagledali, gotovo svaki strah koji čovek navede kada govori o fastingu: od nesvestice, preko nervoze, do paničnog napada ima svoj koren u jednom istom izvorištu: strahu od smrti.
To ne znači da će se bilo ko realno naći u životnoj opasnosti tokom kontrolisanog fastinga, naprotiv. Međutim, naš unutrašnji sistem tumačenja sveta ne zna za ovakve nijanse. On radi na bazi drevnih programa opstanka. Čim oseti neprijatnost, on šalje signal: “Nešto ovde može da te ugrozi. Vrati se odmah na ono što poznaješ.”
Strah od gladi nije strah od gladi.
Strah od slabosti nije strah od slabosti.
Strah od gubitka energije nije strah od energije.
Sve su to tek različite maske jednog temeljnog straha:
Šta ako mi se nešto desi? Šta ako se raspadnem? Šta ako ne preživim?
Čak i kada neko kaže “Bojim se da ću izgubiti kontrolu i pojesti sve što mi padne pod ruku”, to je strah od neuspeha koji opet vodi do istog korena: ako izgubim kontrolu, onda sam slab; ako sam slab, onda nisam bezbedna; ako nisam bezbedna, onda sam u opasnosti; ako sam u opasnosti, onda sledi ona najdublja misao koju potiskujemo, ali je svi nosimo u sebi: šta ako ovo vodi ka kraju?
Naravno da ne vodi, ali naši programi ne funkcionišu racionalno, nego instinktivno.
Zašto je lakše ostati u zoni komfora?
Zona komfora je jedna od najtvrđih psiholoških konstrukcija koje imamo, jer daje iluziju sigurnosti. Ona ne nudi rast, ne nudi promenu, ne nudi život, ali nudi predvidljivost, a predvidljivost je za ljudski mozak ekvivalent sigurnosti. Čak i kada je ta predvidljivost pogubna, samodestruktivna, loša po nase zdravlje ili sreću, ona se doživljava kao bolja nego nepoznato.
Zato ljudi biraju da ostanu u začaranom krugu: hrana kao uteha, hrana kao pauza, hrana kao beg, hrana kao deo svakodnevnog rada nervnog sistema koji je umoran od svega i treba mu nešto što će odmah dati dopamin. To nije hedonizam, to je odbrambeni mehanizam.
Naše telo želi da se menja. Naš um želi da sve ostane isto.
Unutrašnji saboteri nisu demoni, nisu neprijatelji, nisu destruktivne sile koje žele da vam napakoste. Unutrašnji saboteri su samo preplašeni delovi vas koji će uraditi sve da vas vrate na staro, jer im je tamo poznato. Oni ne veruju da ćete preživeti promenu, zato vas štite tako što vas sabotiraju. Paradoksalno, u njihovoj logici, sabotiranje je način da vas sačuvaju.
Otuda ona tiha krivica koju ljudi osećaju nakon što odustanu. Ta krivica ne dolazi iz toga što nisu uspeli da izdrže, nego iz toga što sami sebe nisu ni pokušali da upoznaju. Ona misao da možda u meni ima snage, ali je nikad nisam dotakla jer se plašim šta će se desiti ako je stvarno pustim da izađe.
I zato je istina surovo jednostavna: sve što u životu izbegavamo, izbegavamo iz istog razloga, jer mislimo da nećemo preživeti neprijatnost koja ide uz to.
Fasting to vrlo brzo razotkrije.
Strah da ću se onesvestiti bez hrane:
Prvi i najrašireniji strah. Biološki, razumljiv. Psihološki, predimenzioniran. Većina ljudi u modernom svetu nikada nije osetila pravu fiziološku glad, samo emocionalnu. Onog trenutka kada se telo smiri i kada mu ne stiže hrana na svaka tri sata, živčani sistem registruje promenu i um tu promenu pogrešno tumači kao opasnost.
Retko ko se zapravo onesvesti tokom nadgledanog fastinga, zato što telo ima desetine mehanizama da troši zalihe, balansira šećer, stabilizuje energiju i prelazi u režim čuvanja snage.
Strah od nesvestice je strah od gubitka kontrole.
Ne od gladi.
Strah od gubitka kilograma:
Ovaj strah je često dvoslojan: prvi sloj je briga za fizički izgled ili zdravlje, a drugi, dublji, je strah da se telo menja bez naše volje. Čovek želi kontrolu i nad sopstvenim kilogramima, makar ih godinama ne uspevao regulisati. Paradoksalno, ljudi koji žele da smršaju često se plaše mršavljenja kada postane realno.
Zašto? Zato što promena znači suočavanje sa sobom, a to je teže nego ostati isti.
Strah od nervoze, slatkiša i emocionalne gladi:
Hrana nije hrana. Hrana je emocionalni regulator. Kada prestaneš da jedeš, sve ono što si godinama zatrpavala hranom ispliva na površinu: nemir, frustracija, neizražena tuga, potreba za kontrolom, potreba za nagradom, potreba za utehom. Ljudi ne žele da se odreknu slatkiša, jer se ne odriču slatkog ukusa nego načina na koji im slatko smanjuje emocionalnu tenziju.
Zato se javlja nervoza. Ne zbog hrane, nego zbog gubitka emotivnog anestetika.
Strah od paničnog napada:
Ovo je jedan od najdubljih strahova, jer panični napad izgleda kao smrt u treptaju oka, iako to nije. Ljudi koji su ikada osetili panični napad uvek žive sa tihim strahom da će im se ponovo desiti i fasting može da aktivira taj strah jer smirivanje tela donosi tišinu, a u tišini se čuje sve ono što inače preglasavamo obavezama i hranom. Ipak, istina je da fasting ne stvara panične napade. On samo pojača ono što već postoji.
Strah od susreta sa sobom:
Verovatno najrealniji i najtačniji.
Ljudi se boje da će sve potisnuto izbiti na površinu i imaju pravo, hoće, ali to je proces, ali to je proces. Kada se neko plaši da će u fasting-u “umreti od gladi”, to uopšte nije strah od gladi. To je strah od toga da će sve maske otpasti i da će ostati samo on, onakav kakav jeste, bez spoljašnje pomoći. To je egzistencijalni strah.
Moja priča
I ja imala sve ove strahove. Ne jedan ili dva, nego sve. Bilo me je strah da će mi pozliti, da neću imati snage, da ću izgubiti kontrolu, da ću biti u haosu dok imam svakodnevne obaveze, da će se moji emocionalni obrasci razgolititi do mere koja će mi biti neprijatna. U jednom trenutku, pre nego što sam prvi put uopšte smogla snage da uđem u fasting, shvatila sam da mi više vremena odlazi na opravdavanja nego na pokušaje.
Sedela sam jednom u meditaciji i shvatila nešto što me je potpuno razoružalo, da je život koji trenutno živim samo jedna etapa, a da će zone komfora, ti zatvoreni krugovi ponavljanja, biti najskuplja stvar koju mi ovaj život može uzeti. Ne novac, ne vreme, nego širinu iskustva. U toj tišini, koja mi je pre bila zastrašujuća, videla sam da se ništa strašno ne dešava kada ostaneš bez hrane, osim jednog: ostaneš bez izgovora.
A to je uvek najteži deo…
Šta fasting zaista donosi?
Fasting je susret sa realnošću sopstvenog tela, koji se godinama potiskuje hranom, navikama, rutinama i izbegavanjima. Donosi jasnoću, mir i spoznaju da telo funkcioniše mnogo pametnije nego što mislimo. Donosi uvid u to koliko malo nam je zapravo potrebno da bismo bili dobro. Najvažnije je da nam fasting pokazuje da nećemo umreti od gladi, nego ćemo umreti ako nikada ne naučimo da razlikuješ fizičku glad od emocionalne. Većina ljudi ceo život meša ta dva.
Ukoliko u svemu ovome što si pročitao/la prepoznaješ svoj obrazac, svoje strahove, svoje racionalizacije i svoje izbegavanje, onda si verovatno upravo osoba kojoj bi iskustvo zajedničkog fastinga najviše značilo.
Fasting koji sledi je Flow Fasting na Staroj planini i biće to jedan povratak sebi, povratak prirodi. I naravno, nije ovo nikakav izazov radi izazova, nego prilika da vidiš koliko zapravo imaš snage u sebi onda kada prestaneš da je tražiš spolja.
Nije dokazivanje, nego razumevanje.
Nije asketizam, nego stabilnost.
Ako želiš da uradiš nešto što će ti promeniti perspektivu, ako ne želiš da ideš sam/a, ako želiš grupu ljudi koja prolazi isto što i ti, bez presije, bez takmičenja i bez dramatizacije, pridruži nam se na sledećem Flow Fasting retreatu.
Možda je vreme da prestaneš da braniš svoju zonu komfora kao da je sve što imaš, a možda je vreme da otkriješ da imaš mnogo više nego što misliš…
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs