Postoje trenuci u životu kada telo počne da šapuće da nešto nije u redu. U početku su to sitni znaci koje lako zanemarimo. Umor koji pripišemo stresu. Nadutost koju opravdamo hranom. Višak kilograma za koji mislimo da je posledica godina, obaveza ili genetike. Potreba za slatkišima koju doživimo kao običnu naviku.
Međutim, telo je neverovatno inteligentan sistem. Ono ne prestaje da komunicira sa nama. Ako ga ne slušamo kada šapuće, ono vremenom počne da govori glasnije.
Kod mene se upravo to dogodilo.
Godine 2011. dobila sam dijagnozu insulinske rezistencije. U isto vreme pojavili su se i problemi sa štitnom žlezdom. Tada nisam ni slutila koliko će mi upravo taj period života promeniti pogled na zdravlje, hranu, energiju i sposobnost tela da se regeneriše.
Bila sam često umorna. Budila sam se bez energije. Glad je dolazila veoma brzo nakon obroka. Imala sam periode izražene želje za slatkišima. Koncentracija je oscilovala, a telo je slalo signale koje tada nisam umela da razumem.
Kao i većina ljudi, očekivala sam da će rešenje doći spolja. Da postoji neka tableta koja će sve vratiti na svoje mesto. Da će jedan pregled ili jedna terapija rešiti problem.
Dobila sam preporuku za dugoročnu terapiju i tada sam sebi postavila pitanje koje će mi promeniti život:
Da li postoji način da svom telu dam priliku da samo sebe popravi?
To pitanje me je odvelo na put istraživanja koji traje i danas.
Kroz godine sam proučavala ishranu, metabolizam, hormone, uticaj stresa, san, fizičku aktivnost i ono što će kasnije postati jedan od najvažnijih alata u mom životu – fasting.
Danas, više od decenije kasnije, moji nalazi izgledaju potpuno drugačije nego tada. Kroz redovnu praksu fastinga, promene životnih navika i dublje razumevanje funkcionisanja organizma uspela sam da vratim svoje telo u stanje ravnoteže.
Ovaj tekst nije samo priča o autofagiji.
Ovo je priča o poverenju u mudrost tela.
Ovo je priča o tome kako ponekad manje zaista postaje više.
I kako odsustvo hrane u određenim periodima može pokrenuti procese koji su prisutni u nama milionima godina.
Zamisli da poseduješ prelepu kuću.
Godinama u njoj živiš, koristiš je, unosiš nove stvari, kupuješ nameštaj, skladištiš uspomene i gomilaš predmete koji ti možda više nisu potrebni.
U jednom trenutku kuća postane pretrpana.
Podrum je pun stvari koje više ne koristiš.
Neke police se savijaju pod teretom.
Pojedini uređaji su pokvareni.
Neke stvari zauzimaju prostor i troše energiju.
Šta tada radiš?
Praviš veliko spremanje.
Razdvajaš ono što je korisno od onoga što više nema svrhu.
Oslobađaš prostor.
Popravljaš ono što može da se popravi.
Recikliraš ono što može ponovo da posluži.
Upravo to radi i naše telo.
Autofagija je prirodan biološki proces tokom kojeg ćelije pronalaze stare, oštećene ili nefunkcionalne delove i razgrađuju ih kako bi od njih stvorile nove i funkcionalnije strukture.
Sama reč autofagija dolazi od grčkih reči auto: sam i phagein: jesti.
U prevodu: „pojesti samog sebe“.
Na prvi pogled to zvuči zastrašujuće.
Međutim, radi se o jednom od najvažnijih mehanizama preživljavanja koje organizam poseduje.
Ćelija ne uništava sebe.
Ona uklanja ono što joj više ne služi.
Kao kada baštovan uklanja suve grane kako bi drvo moglo da raste zdravije.
Kao kada reka izbaci mulj kako bi voda mogla slobodno da teče.
Kao kada iz ormara izbacimo odeću koju godinama ne nosimo kako bismo napravili prostor za nešto novo.
Autofagija je unutrašnje spremanje organizma.
Godine 2016. japanski naučnik Yoshinori Ohsumi dobio je Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu za otkrića vezana za mehanizme autofagije.
Njegov rad pomogao je naučnoj zajednici da razume procese koji su ranije bili poznati samo delimično.
Pre njegovih istraživanja znalo se da ćelije poseduju određene mehanizme čišćenja.
Nakon njegovih istraživanja počeli smo mnogo bolje da razumemo kako se ti procesi odvijaju i koliko su važni za zdravlje organizma.
Danas se autofagija proučava u kontekstu:
starenja
metaboličkog zdravlja
upalnih procesa
neurodegenerativnih bolesti
imuniteta
regeneracije tkiva
Važno je naglasiti da autofagija nije magični lek niti garancija izlečenja bilo koje bolesti.
Ali jeste jedan od prirodnih procesa koji organizmu pomažu da održava ravnotežu.
Da bismo razumeli vezu između autofagije i insulinske rezistencije, prvo moramo razumeti sam problem.
Insulin je hormon koji proizvodi pankreas.
Njegov zadatak je da glukozu iz krvi prebaci u ćelije kako bi one dobile energiju.
Zamisli insulin kao ključ.
Ćelija je vrata.
Kada insulin dođe do ćelije, vrata se otvaraju i glukoza ulazi unutra.
Kod insulinske rezistencije vrata postaju sve manje osetljiva na taj ključ.
Insulin kuca.
Ćelija reaguje sporije.
Pankreas zato proizvodi još više insulina.
Pa još više.
Pa još više.
Vremenom nastaje začarani krug.
Povišen insulin postaje svakodnevno stanje organizma.
A upravo povišen insulin predstavlja jedan od centralnih problema modernog načina života.
Većina ljudi fokusira se na šećer u krvi.
Međutim, često je upravo insulin mnogo važniji pokazatelj onoga što se dešava u organizmu.
Kada je insulin stalno povišen:
teže sagorevamo masti
pojačava se osećaj gladi
češće dolazi do energetskih padova
povećava se želja za slatkišima
otežava se regulacija telesne težine
dolazi do pojačanih upalnih procesa
Telo postaje zarobljeno u režimu skladištenja energije.
Kao da neprestano puni ostavu, ali nikada ne koristi ono što je već uskladišteno.
Kako fasting utiče na insulin?
Ovo je mesto gde priča postaje zanimljiva.
Svaki put kada jedemo, insulin raste.
To je potpuno prirodno.
Problem nastaje kada jedemo neprestano.
Doručak.
Užina.
Kafa sa mlekom.
Voćka.
Ručak.
Kolač.
Još jedna kafa.
Večera.
Kasna grickalica.
Na taj način insulin gotovo da nema priliku da se spusti.
Fasting organizmu daje ono što mu danas najčešće nedostaje: pauzu.
Tokom perioda bez hrane insulin počinje da opada.
Telo polako prelazi sa spoljašnjeg izvora energije na unutrašnje rezerve.
Upravo tada počinju brojni metabolički procesi koji su povezani sa obnovom i regeneracijom.
Kada ljudi danas čuju da organizujem fasting retreate, često misle da sam odmah počela sa višednevnim postovima.
Istina je potpuno drugačija.
Počela sam veoma postepeno.
Kasniji doručak.
Ranija večera.
Manje grickanja.
Manje šećera.
Više sna.
Više vode.
Tek nakon toga sam počela da eksperimentišem sa intermittent fastingom.
Telo me je učilo korak po korak.
Svaki put kada bih pokušala da preskočim etapu, ono bi me vratilo nazad.
Vremenom sam shvatila da fasting nije takmičenje.
Nije dokazivanje.
Nije izdržavanje.
To je proces saradnje sa sopstvenim organizmom.
Jedna od najvećih grešaka jeste želja za brzim rezultatima.
Ljudi žele odmah trodnevni post.
Petodnevni post.
Sedmodnevni post.
Međutim, telo voli postepenost.
Za većinu ljudi najbolji početak jeste intermittent fasting.
Najčešći model je 16:8.
Na primer:
prvi obrok u 11 časova
poslednji obrok u 19 časova
To znači da organizam ima 16 sati bez hrane.
Za mnoge ljude upravo ovaj jednostavan korak donosi ogromne promene.
Manje gladi.
Bolju energiju.
Stabilniji šećer.
Bolju koncentraciju.
Bolji san.
Naravno, svako telo je drugačije i ne postoji univerzalni model koji odgovara svima.
Ovo je jedno od najčešćih pitanja.
Istina je da ne postoji univerzalni sat koji će pokazati trenutak kada autofagija počinje.
Proces postoji u organizmu neprekidno.
Međutim, određeni uslovi mogu ga intenzivirati.
Jedan od tih uslova jeste period bez hrane.
Koliko je vremena potrebno?
To zavisi od:
metaboličkog zdravlja
godina
polne strukture
nivoa aktivnosti
količine glikogena
hormonskog statusa
Zbog toga je mnogo važnije razviti dugoročnu praksu nego juriti određeni broj sati.
Kada govorimo o mom ličnom iskustvu, ne mogu da izostavim priču o štitnoj žlezdi.
Štitna žlezda je poput dirigenta našeg metabolizma.
Ona određuje tempo.
Kada tempo postane sporiji, usporava se čitav orkestar.
Mnogi ljudi sa problemima štitne žlezde istovremeno imaju i metaboličke poremećaje, uključujući insulinsku rezistenciju.
Iako autofagija nije terapija za bolesti štitne žlezde, mnogi ljudi primećuju poboljšanje opšteg zdravstvenog stanja kada kroz promenu životnih navika smanje inflamaciju, stabilizuju šećer i poboljšaju metaboličku fleksibilnost.
Zamisli hibridni automobil.
On može koristiti dva izvora energije.
Naše telo je takođe stvoreno da koristi različite izvore energije.
Problem nastaje kada postane zavisno isključivo od stalnog unosa hrane.
Metabolička fleksibilnost predstavlja sposobnost organizma da lako prelazi između glukoze i masnih rezervi kao izvora energije.
Fasting upravo razvija ovu sposobnost.
Jedno od najvećih otkrića koje sam doživela kroz fasting jeste da glad nije neprijatelj.
Većina nas je naučena da na prvi znak gladi odmah posegne za hranom.
Međutim, glad dolazi u talasima.
Ona raste.
Dostiže vrhunac.
I zatim opada.
Kada to prvi put doživimo, shvatimo da nismo robovi svakog impulsa.
To iskustvo menja odnos prema hrani.
Godinama radeći sa hiljadama ljudi primetila sam nešto zanimljivo.
Vrlo često problem nije samo hrana.
Problem su emocije koje hranom pokušavamo da utišamo.
Stres.
Tuga.
Usamljenost.
Anksioznost.
Dosada.
Hrana postaje najbrži način da promenimo stanje u kojem se nalazimo.
Fasting nas suočava sa tim mehanizmima.
Ne da bi nas kaznio.
Već da bi nam pokazao šta se zaista krije ispod njih.
Svaka osoba je jedinstvena i zato terapijski pristup mora biti individualan.
U praksi lekari najčešće preporučuju:
smanjenje dodatih šećera
smanjenje ultraprerađene hrane
redovnu fizičku aktivnost
kvalitetan san
kontrolu stresa
adekvatan unos proteina
postepeni gubitak viška kilograma ukoliko postoji
vremenski ograničen unos hrane kada je bezbedan za konkretnu osobu
Osobe koje koriste terapiju za dijabetes ili imaju ozbiljna zdravstvena stanja obavezno treba da se konsultuju sa svojim lekarom pre bilo kakvog oblika fastinga.
Posle svih ovih godina verujem da autofagija nije samo biološki proces.
Ona je metafora života.
Priroda ne zadržava sve zauvek.
Drveće pušta lišće.
Zmija menja kožu.
Reka nosi ono što joj više nije potrebno.
Telo radi isto.
Možda je upravo zato autofagija toliko fascinantna.
Ona nas podseća da obnova nije nešto što moramo da naučimo.
Obnova je nešto što je već ugrađeno u nas.
Ponekad je dovoljno samo da joj se sklonimo sa puta.
Rekla bih joj:
Ne paniči.
Ne traži spas samo spolja.
Tvoje telo nije protiv tebe.
Ono pokušava da razgovara sa tobom.
Slušaj ga.
Spavaj više.
Jedi jednostavnije.
Kreći se.
Diši.
Ne moraš sve da rešiš danas.
Ne moraš da budeš savršena.
Samo budi dosledna.
Mali koraci postaju velike promene.
I veruj svom organizmu više nego što trenutno veruješ.
Autofagija predstavlja jedan od najfascinantnijih prirodnih procesa koje ljudski organizam poseduje. Zahvaljujući istraživanjima Yoshinorija Ohsumija i drugih naučnika, danas mnogo bolje razumemo kako ćelije održavaju svoje zdravlje, uklanjaju oštećene strukture i podržavaju procese obnove.
Kada govorimo o insulinskoj rezistenciji, autofagija nije čarobno rešenje niti zamena za medicinsku dijagnostiku i terapiju. Međutim, periodi bez hrane, pravilna ishrana, kvalitetan san, fizička aktivnost i smanjenje stresa mogu značajno doprineti boljoj metaboličkoj funkciji i osetljivosti na insulin.
Piši mi ako osetiš potrebu na mejl office@lava.rs
